Просветни гласник

42

тури белокрањске сељаке. Бе.кжрањски сељак показује извесну мекост и углађеност, заузет је својим домаћинством и својом уиутарњошћу, побожношћу, душеван је до лирпчности. Жумберчаниноваје природавише еиична, поглед му је управљен изван домовине, у свет, он не мирује, гони га експазивна сила у туђину, он стреми тамо за матермјалним благом и лептим земљама од своје. Поглед је једног Жумберчанина бистар иоштар, реч отсећна, говор гласан („ћибуо ко! У1аМ"); он не иознаје со,нтименталност. ни.је скрупулозан. Затосе Жумберчани и шире нарачун суседа Словенаца и Хрвата, откупљују њихове земље и куће, по њиховим су селима гостионичари и итрговци. У Метлици, Карловцу и Загребу купују они имања и препродају их. Има Жумберчана главних трговаца у самој Љубљани, где чак у општинском већу седи један кмет Жумберчанин! Југословени између Тимока, Сутле, Купе и Јадрарског мора уједињени су национално истим књижевним језиком, који се зове „српским или хрватским", --србохрватским", „српским", И хрватским"а некада и илирским. Они предствљају .једну велику културно-иолитичку организацију, која је постала под утицајем велике народне идеје у доба југословенског Ренесанса у првој половини 19. века. Међутим и ако је овај народ уједињен поменутими најјачим националним обележјем, ипак јеетнологу дозвољено да у тој заједници налази више сродних племена, каквих има н. пр. у великом немачком народу (Баварци, Франци, Швабе, Тиринжани, Саси, Доњи Немци — Р1аМс1еи1;зсће и т. д.). Самосу југословенска племена много ближа и сроднија од немачких или талијанских. Ако аналишемо наш народ по његовим домаћим особинама, по томе како живииговори на селу, онда можемо констатовати ове саставне делове: Норичке и пононске Словенце, Хрвате, Србе и Шопо-Македонце. Док су први и последњи само делом саставни део србо-хрватске нације, њени су главни носиоци српско и хрватско племе. На тај начин треба разлпковати тако рећи двојне Србе % двојне Хрвате, двојне Словенце, наиме, у ужем, етнолошком и у ширем, културио иолитичком или националном смислу. Тако би од прилике ужем изразу Србин, Хрват, у Немачко.ј одговарали изрази Баварац, Сас, Франк, док међутим име 1 Постоји и трећи појам »Срби« и »Хрвахи« - верско иолитичке ирироде. Он значи иоделу нашега, истпм књижевним језиком уједињеног народа, у два табора, управо у две велике политичке странке: иравославпу и католичку. Ове две странке, пишу заједничким књижевним језиком свака својом азбуком: православна ћирилицом, католичка латиницом. При оваквој подели и део српског илемена улази у обим верско политичког појма Хрват, наиме штокавци римо католичке и грко-католичке вере. Оваква подела нашега српско-хрватског народа неприродна је и нема подлоге ни у каквом етнолошком разлогу, те и свн покушајн у томе смислу ночивају на лажној основи. Зато што је неприродна, ова верско-политичка подела и губи свој значај све впше и више, јер благодарећп наиретку културе и широки слојеви народа додазе до уверења да се домовина протеже докле год допире матерњп језик.