Просветни гласник
НАСТАВА И КУЛТУРА
55
је претерано, што је без икаквог оправдаља, пада по себи на дно и не игра, при служењу извором, никакву улогу. Разуме се, врло много лакшега труња ипак стално плива по води, и човек ве може бити довољно опрезан, не да труње у опште не би захитио, јер то није ни могућно, већ да би га захитио што мање. Нарочито је велика опрезност потребна онда кад су у питању мишљења једнога народа о другоме. Таква мишљења постају махом тамо где један народ долази у ближи додир с другим; колико је пак према ближњима тешко бити пријатељски расположен или чак и праведан, показује најбоље начин на који Христос у своме учењу истиче љубав према ближњима. Таква су мишљења дакле често присТјЈасна. Али то није све. Таква су мишљења, и кад су непристрасна и тачна, односе управо само на онај мали део с којим се долази у додир, док други већи део тога истога народа може бити сасвим различан. Извесно је, на пример, да би наше приче и анегдоте о Немцпма изгледале у- многом погледу другачије да је наш народ, уместо са Швабама и другим аустроугарским Немцима, дошао у додир с Прусима. Ван сваке је сумње да Немац у том случају, ако ништа друго, не би изгледао онако блесасто наиван како га приказује понека прича наше усмене литературе. Нарочито се код тако великог народа као што је немачки не сме оно што се односи на једно племе преносити одмах и на целину. Зло, разуме се, ипак није тако велико као што на први поглед изгледа, .јер се изреке и пословице махом односе на најистакнутије особине, а оне су обично заједничке целоме народу. Односно пристрасности треба такође учинити извесно ограничење. Ако један народ није расположен према другоме — што је у суседству правило — он ће радо говорити неновољно о њему, али по правилу неће измишљати, нити ће врлине претварати у мане, већ ће уочити слабости и увеличаће их. Оно просечно поштење, нераздвојно од свега што је јавно, не да му обично да удари другим путем. Тако наш народ радо признаје да је „Шваба ђаво" кад је реч о какво.ј техничкој умешности, мада се иначе радо подсмева његовој неокретности у свакидашњем животу. Ако је случајно какав израз или изрека плод чисте мржње, онда се то обично види на први поглед; Руси, на пример, имају пословицу која гласи: „Мада је Немац добар човек, боље је обесити га". 1 Посматране у тој светлости и са тим оградама, изреке и пословице о Немцима пружају материјал који никако није за одбацивање. То важи не само за стране, већ и за немачке изреке о Немцима. Јер народ у своме мишљењу о себи није увек оптимиста; наиротив, као и појединац, он је врло често склон да код своје куће много штошта
1 ДадБ, В.: Пословицн Русскаго Народа. Москва. 1862. Стр. 364.