Просветни гласник

60

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

И|;иписују за тај сдучај друга средства. 4 ' Најзад, сами Немци имају још и изреку: „Ненац победи све непријатеље, само не жеђ". 48 — Јасно је дакле да су Немци у погдеду пића остали достојни нотомци Тацитових Германа. Низ неповољних особина које се у посдовицама и изрпкама, и пемачким и страним, приписују Немцима према овоме је и сувише в^лики да би се могао објаснити само каквом згодном Формулом: пепријатељством разних народа према Немцима, у колико су у питању стране изреке н пословице; или немачком скромношћу, у колико су у пптању немачке пословице и изреке. Наиротив, у свима њима има много више тачних опсервација но мржње и пакости, много више искрепости но скромпости и песимизма. Тако се само може и разумети зашто остали народи, често нута мањи и слабији, па чак и у културном погледу назадни.ји, гледају на Немце са извесне висине. Тако се само може разумети и то зашто су се погледи на Немце врло мало изменнли и поред тога што је њихово напредовање од оснивања данашњега Немачкога Царства, и у материјалном и у културном погледу, узело сасвим необичне сразмере. Јер, најзад, сасвим је природно да народ коме се одриче интелигенција, а приписује пијанство не може импоновати и поред свега свога напретка и свих сво.јих добрих особина. Интересантнија су међутим од пословица и изрека мишљења о Немцима која долазе од разних истакнутих странаца и Немаца. Већ стога што она у овом случају не иду безимено, може се имати више јемства да су тачна; али су она, поред тога, и са више нианса и захватају и суптилније, скривеније народне особине. Осим тога, ако тачност таквих мишљења није апсолутна, а оно је бар много лакше контролисати их, јер је понајчешће познато какав је према Немцима био лични однос оних од којих та мишљења долазе, те се са доста вероватноће могу утврдити побуде из којих су потекла. Све што је увеличано и претерано може се на тај начин лако свести на праву меру Треба одмах рећи да се мишљења странаца — јер прво ће о њима бити говора — све до краја осамнаестога века могу прећи сумарно и то тим пре што у њима нема нарочито занимљивих појединости. По речима Рихарда Мајера, проФесора берлинскога универзитета сведоци који после Тацита казују своје мишљење о Немцима „туже се на дивљину језика и понашања. Нарочито је значајно", наставља Мајер „да не само цар Јулијан у четвртом веку, већ и један оријенталски геограФ из десетога века називају немачко певање несносним урликањем Како изгледа, није се могло постићи јединство, „сопсеп^из", чак нп овде, и како је сваки глас ишао својим засебним путем, изметало се

47 Кибпег, стр. 30—31. 48 КиДпег, стр. 6.