Просветни гласник

6*

ШКОЛСКО КРЕТАЊЕ

83

Но овај систем награде још је и сувише узвишен за дете, које је веома. осетљиво дрема казни. Гурману не треба дати слаткиша којих се дохћатио; дете које грува ногама своју чуварку треба да буде опоменуто и ноирављено; малом крадљивцу треба узети играчке ; само то може разумети једно дете. Мало доцније кад оно буде стекло сазнања о добру и злу, оно постаје осетљиво према љубави, према стиду; његова се савест буди; ствара му се суђење. Улога васпитачева тада се састоји у томе да га помогне у развијању, обраћајући се његовим узвишенијим осећајима, све до онога дана кога дете иостане само госнодар својих поступака. * Госпођа Но1аћ не одобрава ни казне ни награде. Она их сматра: 1) као систем корупдије и заплашивања; 2) као доказ слабости васлитачеве који на тај начин нризнаје да му недостаје моралног ауторитета; 3) као право шарлатанство: она их уиоређује с пилулама X. које лече ма какву било болест. Овом додаје ова своја посматрања п опаске; Рећи каквом детету: „Ако учиниш ово или оно, бићеш кажњено"', значи дати му права да бира између покорности и непокорности. Овај метод ствара лажну кондепдију о животу и непаметно се ради кад се тражи да деца верују да се врлина увек награђује, а иорок и погрепша казне. Ако се често и усне код детета да учини што се хоће, обраћајући се његовом самољубљу, или његовој сујети, да ли се тај успех може сматрати за добар? Неће ли бити од много веће вредности апеловати на најплеменитије инстинкте овога доба, којеје тако осетљиво, него ли развијати егоистичну и личну страну дечје природе? Г-ђа Но1аећ не сматра да су казне и награде по1ребно како у школи тако и у кући. Оне су већ истиснуте из многих и многих школа, и покушај је потпуно усиео. Као закључак свему овоме она допушта ипак да се у извесним случајевима казном или наградом може добити од детета што се хоће, али не мисли да је то вештина методе, пошто се на тај начин само развија ин®ериорна страна човечје природе. Неморално је усвојити врсту владања и ионашања које је засновано на страху од казне и на тражењу задовољства. * Г-ђа Ас1апд, је опет мишљења да без строге дисцинлине нема васпитања. Без принудних мера немогућно је учинити да младеж појми разлику између добра и зла, немогућно је учинити да она осети да сваки рад има својих последица. Пало се у неопростиву погрешку, што је потиснута свака, дисциплина и што се допушта деци да верују да су она господари васељене. Многи се данас жале да је дисциплина ослабила, да децу кваре њихови родитељи. н да су она неспособна да разумеју реч закон. Некад је био циљ васпитања да укроти дете, да Фасонира његову вољу према учитељевој и да се од њега добије пасивна покорност. Прут, кајиш, били су тада главни Факторп дисцинлине. Данас пак ова оруђа за поправку мало по мало готово су већ ишчезла, Данас се говори о развијању дечјих подобности, о вежбању њнхове воље, апелује се на њихову свест. Од детета се тражи покорност не она коју на-Лажу сила и бојазан, већ она која се спонтано рађа од радости која ре-