Просветни гласник

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

95

којс постоји за време вреиена АВ и опет моје ја, које постоји за време времена ВС. И пошто ее предпоставља да је то иста индивидуална супстанција која траје... треба нужно да постоји разлог, који чини исгинитим да ћемо ми трајати, т. ј. да ја који сам био у Паризу, јесам сада у Немачкој. Јер ако такав разлог не постоји, имадо би се право рећи, да је то неки други. Истина је, да ме је моје унутрашње искуство убедило а роз^еггогг о тој идентичности, али треба да постоји и један разлог а рггогг" , 24 Из ових цитата довољно је јасно, да по Лајбницу није довољно унутрашње искуство да загарантује идентитаост нашег ,ја" (и недељиве супстанције) и сасвим је јасно, да се Лајбниц „много задржава" на појму индивидуалне супстанпије, како ће га образложити. Не каже Лајбниц просто: ми осеАамо јединство у нашо.ј свести; но јединства нема без нечега, што је просто, недељиво: дакде душа је проста, недаљива. Сад као таква не може ништа примати у себе; дакде производи све из себе. Али не тако СгоШпеЛ Ш1ће1т ВеИзтг, већ му је Функција суда и појам истине појам од кога полази.- Функцијом суда везују се наше представе. Не самосвест као Факт, као нешто пепосредно дато, већ као логичка погодба за везивање представа у суду. Не због тога, што ништа не може из једне просте супстанције „да отпутује у другу супстанцију" 25 имају све претставе порекло у индивидуалној супстанцији (души), већ супстанција има у себи разноврспости. само што та разноврсност (тапе1е) има јединетва. Супстанција је закон, јединство у разноврсности, она је извор свих представа, као што појам субјекта садржи предикате у себи и та особина јесте основ јединства у суду. Лајбниц: ,Под нриродом индивидуалне супстанције има према томе да се разуме један појам" и т. д. 2в Дајбниц: ,Све, што се збива са душом и опште сваком супстанцијом, јесте, као што је речено, последица њенога појма". 21 Ргае<ИсаШт тезк зићјес^о (предикат лежи у субјекту), јесте, каже Лајбниц: топ §гапс! рппсГре, чија је последица и познати став довољнога раздога (рппс1ртт х*а1;1от8 зиШаепИз). А где је тај ведики принпип у излагању појма индивидуалне супстанције код нашега даровитога аутора? Њега нема, а аутор тврди супротно. Није требадо да се подухвата, да пише.исто--

топ ^гапЛ рппире, Доп!; је сгоЈ8 ^ие <;оиз 1ез рћИозорћез с1о1уеп1; Јетеигег с!'ассогс1 е* Лоп! ип Дев согоИаЈгеа ез4 се! ах1оте \'и1§а1ге дие пеп п'атте запз тзоп«. Т.ј. став довољнога разлога. 24 »...II ев1; уга1 дие топ ехрепепсе т(;епеиге т'а сопуатси а роз(;егхои <1е сеие 1(1е11(;1сИ;е, та1в И {аи(; с[и'Н еп аИ; ипе аизз! а рпоп«. РћИоз. 8сћг., бегћ., II, 43. 25 Ист. нов. фил ., р. 201. 28 Внди горе тај цео дитат. 27 БеЉшг, НаирсзсћгШеп, Вс1. II, р. 181.