Просветни гласник

286

просвехни гласник

зато што га је ОрФе.шн написао тако идејно и ирограмски, а написао га је тако зато што га је радио према Милерову предговору који, као што смо видели, садржи такође идеје и програм. Управо, ,цео предговор ОрФелинов само је превод и прерада предговора Милерова, удешена за српске тадашње прилике, и нешто шира и развијенија. Иодробно поређење једног и другог предговора показаће то. ОрФелин почиње свој предговор казујући како сада у Европи има врло много учених људи, Академија и књига, више и боље но што је некад бидо. Некад су књиге биле писане поглавито на латинском језику, и биле су опширие и специалне. Сада се пише на народном језику, и књиге су малог обима, просте и јасне за свакога (стр. 3 — 6). Ово су идеје ОрФелинове личне, не Милерове; Мил.еру није било потребно казивати их у земљи у којој је већ било учених људи и Академија, у којој је народни .језик већ ушао био у књижевност, и где се већ писало јасно за свакога. С тих идеја ОрФелин прелази на идеју о часописима, који су нарочито удешени да буду за свакога, и код којих нарочито нема дебелих томова о неком . специалном предмету, него танких свезака о неколиким различним стварима уједанпут. Ту се наш писац сусреће е Милером који такође говори о чаеописима, и ако укратко и као ствар коју не треба из основа доказивати. ОрФелин одмах узима и речи Милерове, не означујући их као туђе, наравно. Он каже да су учени људи на страни почели издавати часопнсе „у ночтанске дне, на недћл)0 и на мћсецЂ 1 ' (стр. 6); то је према Милеру, који говори о „ученмхт. журналовк.. . издаваемнхЂ вђ почтовне дни, понед-ћлвно 'и помћсачно". ОрФелин одмах узима и читав пасаж из Милера о томе. Он каже, говорећи о ученим људима који издају часописе: ,Они пргосћтили что читателБ не чувствителвно паставлл се кад у опред^ленное времл получава не много листова у еданпутг; ц ово наставленхе обнкновенно тврћве у н4му укоренлва се него ли великихЂ и пространннхЂ кнпгђ . Лгобопитство нЉгово нри томђ свагда умножава се кад наступава време у кое новни листђ нли нова частв таквогт. сочиненјл изт штамне изићви имаде. Р4дко да бн тко не захотео онога читати; а ради краткости свое не можетг оно никому досадити, и едва ли тко бацити хоћве из рукЂ не нрочитавши отђ нач^ла до конда. Чега више желити должно кадт> свакли пут, ако и наиманве что наидет се унутра чимђ свакМ чптателв, по своему лгобопнтству п охотн кђ наукамЂ, удовлвствованЂ будетЂ" (стр. 7.). А Милер каже: „ЧитателБ не чувствителвно наставлаетсл когда вт> опред г ћленное времл получаетт. по немкогому числу листочковт. вдругЂ, и с'!е наставлеШе обнкновенно тверже вђ немт, вкоренаетса нежели чтенЈе 6 олбшихђ и простран-