Просветни гласник

НАСТАВА Ж КУЛТУРА

293

али се о томе говори као о нечем што је давно прошло. А данашња драмска и ириповедачка књижевност? Нерешени проблеми затрпани прострељеним грудима и мртвим главама. Решити проблем, обићи проблем. као што живот и поред свих убијстава понајчешће чини, то је банално и нема места у литератури; и ако би који проблем попретио ^а се сам реши, брзо се затрпа младом лешином и локвом дрвене крви. — И све тако даље. Ади, размишљавајући овако и даље, ми све више улазимо у један иелики ланац опште човечанских и друштвених зала, где се тешко разликују узроци и последице. Тражећи разлог епидемији ђачких самоубијстава ми додазимо до епидемије у књижевности и уметности, до епидемије у амбицијама и каријерама, и најзад завршујемо немоћним закључком да су те појаве, исто тако као и све псхичке епидемије прошлих векова, болести које резултирају из прошлости целокупне структуре света и човечанства; долазимо до закључка да је тај тако рећи стални проценат ђачких самоубијстава један од оних неизбежних Фаталитета какви су нпр. и све лакомислене игре са животом у спортовима и опкладама. Пред тим трагичним и неразјашњивим цртама нашега живота ми смо бедно немоћни. Последњу реч има да каже не педагогија и школска психологија, него психијатер и клиничка психодогија. Као што је она статистика збунила збор рекавши да се толики број ученика убијао и пре 20 и 30 година, тако би друга статистика збунила све нас рекавши да је толики број невропата живео и пре 50 и 100 година. Кабанис, Француски лекар и филозоф , штампао је Еаррог^б <1и рћуз^ие е! с1и тога1 (1е 1'ћотте 1802. године, и већ тамо је забележена кобна реченица: нерви, то је човек. — Стари немачки лекар ХуФеланд писао је, тако пре 100 година: ово је поколење дегенерисано; ово нису људи него привиђења. Али ако је истина да је ово данашње културно схватање, коме се од силних нијанса не зна више боја, било слично пре 100 година, онда се Факат, да број ђачких самоубијстава не расте, мора сматрати као релативно опадање зла; мора се сматрати да се млађе генерације све боље и боље прилагођују погоршаним животним условима. Тај репресални метод саме природе треба да охрабри школу и кућу у борби и у сузбијању и лечењу болесних предиспозиција наших ученика. Исидора Сектлик.