Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

295

него што се развијају, да оне траже да образују често пута снаге, у времену кад исте још нису подобне за образовање, нарочито интел.ектталне снаге; да оне спајају учење са стварима, за које мора истом вештачки да се изазове мар помоћу утанчаних метода. Међутим, те шкоде искоришћавају само узгред за наставне сврхе онај круг мисли, искуства, што га дете доноси у школу; оне не дају поготову никакве хране социјалној природи детињој, бар не с планом и наставом. Услед овог сазнања многи од нас осећају, да данашња школа потребује великог преображаја у своме унутрашљем пословању. Свест о потреби преуређења школе за учење влада не само у нас, у тобож застарелој Европи, где се школа мораде развијати под притиском вековних предања, већ то осећају и најбољи васпитачи у Новоме Свету. ПроФесор Џон Дуеј, чувени наставник ФилосоФИЈе са универзитета Еолумбије у Њујорку, жали се с пуним правом, да су школе Старога и Новога Света удешене скоро само за слушање. У своме спиеу „Школа и друштво", он пише: „Исто као што и биолог може из једне или две коске да реконструише целу животињу, тако можемо и ми, — кад се сетимо обилних учионица са њиховим празннм клупама, у којима нема места за кретање, сем за држање књига, хартије и писаљке, са њиховим празним зидовима, са школском таблом и неколико столица да реконструишемо васпитно и наставно пословање, што се у такој учионици може развити. Она је потпуно удешена само за слушање". Међутим дете, у доба основног школовања као и у претходном добу, ниуколико није створено само за слушање и за пасивно примање туђега знања. Напротив, године детињства до пубертета обедежене су по правилу живом радљивошћу. Суштина човечја у то доба је рад. стварање, кретање, покушавање, искуство, доживљај, да би учила без прекида у средини стварности. Свеколики, непрекидни живот детињи у игри представља уредбу, коју природа навлаш тражи, како би духовне и телесне силе детиње расле под утицајем сваковрсних живих искустава. Нарочито тамо где здрава деца нису угоњена у гробничке зидине великих градова, она су жива нредузимљивост. Она увек откривају нове области за своја занимања и с вољом им се одају, заборављајући цео свет. Нико није то лепше описао од Швајцарца Готфрида Еелера, у његову спису „Зелени Хенрик". Упркос нашем књишком васпитању, деведесет од сго од све деце много више воле неко практично занимање, него ли мирно, апстрактно мишљење и размишљање. Код њих још има пуну вредност изрека: „Огледање више вреди од учења". Тек тамо, где им туђе знање помаже успеху њихових огледа ту наоштре она своје уши, ту гутају она и књиге, и то не само приче. У радионици и у кујни, у градини и у пољу, у кошари и у чамцу за риболов, она су увек готова за пословање. Овде је за њих најиздашније поље за учење. Овде има хиљаду ствари. које њихов живи разум радо