Просветни гласник

296

ИРОСВЕТНП Г.1АСННК

схвата; овде се развијају стотине вештина, које њихово несвесно мишићно чудо прима: овде науче она пре свега да осећају било друштвеног живота у својим рођеним делима. Овде науче она да осете односе, што их ствара заједнички живот између лида и особа, зависност мадога од великога, али и великога од малога. Овде науче она да помажу једно другом, да буду нредусрћтљива, да теше ожалошћене, да нахране гладне, да подигну уморне, да улију поверења клонулима, и као у својим играма, да заједнички теже, да се сложно организују, да се добровољно потчињавају. Отварају се затим школске вратнице. Тада одоше сва занимања првога детињства, сва стварност кућевна, радионице, кујне, кошаре. градине, врта, поља. Оде све копање, зидање, произвођење, свеколико иродуктивно стварање. Оде цео свет дечји. Пов, туђ свет са стотину загонетака и несхватљивим захтевима и сврхама стоји иред њрша. Место гомиле песка, цигала и камена, место маказа, чекића, долазе — табла, крижуља, буквар, лењир; место веселог ћеретања и измишљања — ћутање и слушање; место тумарања мисли по маштину свету — пажња и вођење духа у једном правцу; место проналажења. откривања, огледања, покушавања, произвођења — подражавање; место веселог тумарања по улицама — мирно седење и укоченост; место заједничких предузећа под слободно изабраним вођом — појединачно, прописано занимање; место помагања слабом другу покрај себе —одвајање, да не би преписивао. Је ли онда чудо, ако малишани уплашено застану и главу изгубе, ако ее повуку у се, место да се опруже око себе; ако њихове мисли отумара.ју изван четири зида учионице. упркос свој доброј вољи, свима опоменама и казнама. Срећом, децу прихвата махом блага учитељска душа, која хвата с љубављу и добротом плашљиве малишане, уклањајући им с пута велико камење, које их спречава да напредују по новим, ненавикнутим стазама знања. И воденично камење систематске методике самеље тврдо зрневље туђег, незахтеваног знања у брашно и кашу, тако да и најслабији могадне примити нову храну. Поступно се навикне већина деце на ново острво сазнања, на које се она дванут дневно превозе са копна свога дотадашњег искуства, али до којега она не умеју да саграде мост. Шта више, она се навикну на нове методе рада и заволе их. Место да се друже са истинским стварима, она науче да опште са њиховим сенкама; место светска искуетва уздиже се у њиховим очима вредност књишкога знања са почасним венцима што их школа плете, место негдашње одважне предузимљивости но непрокрченим пронадазачкнм стазама ступа жесток рад по прогаженим и провежбаним стазама; место посматрања, сумње — заклињање на речи наставникове. Био бих неправедан, кад бих порицао добре стране, које ипак пружа данашња школа васпитању, кад не бих признао добре чсобине