Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛХУРА

621

међу собом слажу захтеви коввенције и личиости, традицијеи особености. У целој античкој уметности, у песништву као и у пдастици, традиција игра моћну улогу. Ништа нцје даље било од старих него грчевито грабљење за оригиналношћу. Личности су биле тако јаке и богате, да су се при свем том могле сасвим наивно пробити; мучно да има маркантнијега низа од литерарних характерних глава на што су ови антички песници и беседници. На крају крајева сваки Је од вих личност за себе, чак и онај песник, за кога се каже да је само имитатор Вергилијев, — чак и Нон. Као тпто видите, овде није више реч о литерарном разумеваау или уметничкзм уживању. Ми ту добијамо нешто друго, можда.јога веће. Ми се одводимо ка пресудним личностима, ми ее с њима лице у лице упознајемо у њихову делу. То је, као што сам већ извео, нешто друго а не просто естетичко схватање уметничкога дела, на које се обично уопште ограничавамо у школи (сасвим онако као и савременик, који је уживао у њему). Када у себи „прегледамо" све утиске, које смо примили од дела једнога мајстора, онда добијамо барем неку слутњу о његовој морално-уметничкој особености и његову развитку. На послетку баш овде избија један од најјачих извора за образовање, који извиру из аптичкога доба. Што нас понајвише подстиче, то у основи нису дела једнога великог човека — пустимо га, нека он сам говори — „већ његова властита личност, која по ономе, што је урадила за нас, постаје део нашега властитог бића. Дух Аристотелов за нас је још нешто сасвим друго него збир његових поука, Софокло нам значи негато друго и више него седам сачуваних трагедија. Начин, како је он мислио и осећао, како је осећао што је лепо, хтео што је добро, то треба да постане један дсо нашег живота; тиме пре свега дух прошлих времена плодно утиче на наше биће и наше хотење". И овде смем зацело признати, да ми се чиеи, да тип античке личности баш оних времена, ко.је смо навикди називати „кдасичним", имаће у себи увек нешто за углед. То је снажни човек, ношен затвореном заједницом, која се чесго може назвати скоро генијадном. У овим погодбама је корен античкоме стилу, који је исто онодико удал.ен од конвенционадности без сржи и сока кодико и од субјективне ћудљивости, коју надазимо можда код неких романтичара из старога и новога времена. У том је корен и моралном характеру ових људи, који држави дају што је државно, па ипак у себи оснивају и одржавају царство сдободе. Ја овде ире свега мисдим на атичке грагичаре и философс. Ангичка књижевност и антички човек још је више но модерни упрегнут у круг подитичког заједничког живота, коме припада. Куд и камо највећи део античких писаних дела јесу баџшџата, како то веде Дорци, народни иосдови, радови за народ. које су извршили чланови народа. Велики песници били су ратници, војводе и државници