Просветни гласник

713

произвољним теоријама и неосноваиим системама. Али није имао право, кад је неоснованим досеткама устајао против позитивних чињеница. Тако н. пр. да се окамевене шкољке не би и даље употребљавале као доказ библиска Потопа, он се враћао средњевековној заблуди, да су то .сиграчке природине", додајући и своју досетку: да су неке фосидне шкољке поспададе с капа људи, који се враћаху из Сирије са аџилука. Међутим, из његових се списа види да је он био убеђен о природноме постанку Фосила; ади му је за агитацију потребно било да другаче пише. Нешт > због непознавања геолошких предмета, а нсшто из пакости спрам геолога, ова.ј се велики ум трудио, да у Геологији учврсти старе заблуде и унесе нове, дакле да науку стукне у назад. Али се наука није дала омести ни духовитим испадима Волтера, ни произвољним нагађањима БиФона. Овај је био можда најгенијалнији представник онога спекулативнога правца у геолошким разлагањима, који је нревлађивао у 16, 17 и 18 веку. Достигнув у њему свој врхунац, тај је правац морао узмаћи пред научним индуктивним правцем у решавању геолошких питања. Бифоном се, дакле, завршује једна ера после њега. Напредак Геологије у Француској почињу подстицати позитивни радови у Пиринеју (Шарнантије), Провансалској (Дарлик) и Дофинској (Фожа де Сен Фон), а нарочито многобројни позитивни радови у Северној Француској, међ којима ћемо моћи да истакнемо само утемељачке радове, са којима се завршује историска ера Геологије и отвара модерно доба ове науке. Узимајући у обзир, да су млађи седиментарни терени у Француској зоог правилнога, скоро непрекиднога наслагања и великога богатства у Фосилнма, врло погодни за извођење стратиграФских штудија, то је појмљиво, зашто је Стратиграфија у овој земљи основана скоро у исто доба, када и у Енглеској, која у извесној области својој има исте такве терене. Јасан ред наслагања и богатство Фауна помогли су утемељачима Геологије у Француској да стратиграфско-налеонтолошки део наше науке разраде потпуније но што је то било у другим земљама. У овоме правцу истраживања прво се мора споменути калуђер Харо Сулави (1752 — 1813.) који је наштампао седам великих књига Природне Историје Јужне Француске. Опису.јући кречњачке Формације у Виваре он их је први поделио на чланове, који су се један за другим стварали, при чему је разликовао пет епоха стварања, допуштајући да се тај број може и умножити после подробнијих штудија терена. Ова његова штудија заслужила је да буде више знана и више подражавана, но што је била. Терцијерна Формација у сливу Сене привукла је пажњу великога јестаственичара Ламарка. Чим је постао проФесором Зоологије некич47 *