Просветни гласник

714

ПРОСВЕТНИ ГДАСНЖК

мењака, он је предузео да живе мекушце упоређује са фосилним шкољкама у слојевима око Париза и тако је постао творац Падеонтологије иекичмењака, као што је Кивије био творац Падеонтодогије кичмењака „1амарк је одредио огроман број фосидних мекушаца, а те његове одредбе посдужиле су А. Броњару за одредбу и кдасиФИкације терцијерних терена у Парискоме Басеиу. Ади се Ламарк упуштао и у дискусију општих геодошких питања, што сведочи његова Хидрогеологија (1802). У овој је књизи он претресао питања о геодошком утицају континентадних вода, о постанку пданина, и постанку и промењивању морских басена, о утицају организама на минерадне састојке земљине коре, о Фосилизацији итд. II ако се у расправи ових питања надазе извесне погрешке и недостаци, ипак је Ламарк њоме учврстио некодико основних начеда модерне Геологије, па је одиста штета што је његова Хидрогеолигија остала мадо знана и мало читана. На супрот томе Еивијева расправа о револуцијама на аовршини земље, и ако садржи кардиналне научне заблуде прештампавана је много пута, била је врдо попударна и важида је као најчистији извор геолошке науке — Кивије је био несумњиво генијадни природњак, творац научне Зоологије, Уиоредне Анатомије и Палеонтологије кичмењака. Овом последњом он је стекао огромне заслуге за Геологију, којој је својим личним угледом задобио много пријатеља, али он није познавао стене и сдојеве, нити је знао стање геолошке науке свога доба. Већ и с тога је морала пропасти његова вера у Потоп и друге катастрофе, ма да их је пред сувременицима триумФадно бранио од теорије Еводуције, коју је заступао Ламарк; а остади су као драгоцени његови прилози за Палеонтолигију изумрдих сисара, чије су кости налажене у терцијерним слојевима Парискога Басена. За штудију овога терена он се био удружио са Алекеандром Вроњаром, коме је признао главни удео у изради геолошке монограФИЈе околине Париза, коју су заједнички издали у четири ведике књиге. У тој монографији А. Броњар је изнео детаљне нодатке о петрограФскоме саставу и падеонтодошким особинама појединих чданова терцијернога терена и подедио га на катове и подукатове. Познија истраживања ову су класиФикацију доста детаљисада, али јој главне чданове нису променила. И тако А. Броњару припада засдуга, да је у друштву са Кивијем, учврстио темељ иалеонтадошко-стратиграфске класиФикације терцијерне Формације, употребљујуКи Фосилне Фауне за меридо геолошке хронодогије. Тиме су они угрли нут за сличне радове, које су доцније извршили Добрињи и Даршијакна Мезозонку, а Б аранд и Вернеј на Палеозонку. Сем ових утемељача СтратиграФСке Геологије нраведно је историску Фазу наше науке завршити напоменом, да је Француски народ