Просветни гласник

782

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

је описао све познате му подземне немире почев од легендарне катастроФе Содоме и Гоморе па до спдног труса у Чили у 1646 г. Он је тврдио да се морска обала бдизу Неапоља издигда за време ерупције Монте Нова, а острво Сен Мшпе.1 за време друге неке ерупцпје. Он претпоставља да су земљотреси исто тако чести под морем као и на копну, и да се морско дно због њих колеба, уздиже и спушта. Фосили су, по мишљењу Хука, или баш сами скамењени организми, или њихови утисци. Они су негда живели у води, ади не у води Но.јева Погопа, јер овај није трајао довољно дуго, да би се у њему могло развити оволико изобиље великих и савргаених облика и депоновати овако дебели и разноврсни слојеви. Упуштајући се у тражење узрока Потопу, земљотресима и вулканима, Хук је усво.јио неколнко неоспованих старих хипотеза; али је ипак за то његова књига знатно допринела напредовању геолошке науке. Хукова разлагања о земљотресима усвојио је и поткрепио Џон Ре (Еау, 1627—1705) који је био одличан зоолог и ботаничар. Он је ттрви међу енглеским писцима опширно писао о утицају текуће воде на површину земље и о проширењу мора на рачун копна. Дејство текућица по његовом мишљењу, тако је велико, да ће се сва површина распасти, у води растворити и под океаном покрити. Ре је оштро критиковао свога сувременика Вудворда; оборио је тврђења његова да су се петреФакти ређали по својој тежини и доказао, да се и тешке и лаке шкољке врло често налазе измешане у једноме истоме слоју. Међутим, и он често подлеже захтевима Библије, па место да сигурне закључке изводи из тачних проматрања, упушта се у произвољна нагађања. Теолошки печат времена види се утиснут јакоина духу овог великога научника. Мартин Листер доказивао је (1671) да у Земљи има више разноликих система стена, које се међу собом разликују садржином различних петреФакага. 0 природи и пореклу ових није имао тачнога појма, јер није веровао да су то негда биди живи организми. Једна иста система слојева по његовом мишљењу заузима врло велике просторије. Листер је (1683 г.) први предлагао да се на топограФској карти једне области представи распрострањење разних земаља, стена и минерала у њој, т. ј. да се раде геолошке карте. Али је ова мисао остала без непосредних последица, те се много доцније наново појављивала. До краја 17 века имамо, дакле, две разне групе иисаца; први су се трудили да буду што више ортодоксни, а други су били слободнији у својим истраживањима. Прва група прожета је била једном доктрином, те би се могла назвати правом „школом", да се светлу-