Просветни гласник

НАСХАВА И КУЛТУРА

903

љава масом чисто неостварљивих уображења. Између представе назване запажањем каквога предмета и просте субјективне представе овога истога иредмета зна се не постоји никаква права разлика. Сваку менталну сдику прати у тренутку када се појави вера у њезину предметност, и она тежи да се постави као стварност пуна и савршена. „Слика, пише Рибо, кад се иојави у свести, има да пређе два момента. У првом моменту она изгледа као потпуна и савршена стварност; она је објективна. У другом моменту (који је деФинитиван), ова је слика потпуно лишена објективности, сведена на стање догађаја потиуно унутрашњег, утицајем других стања свести која противрече и која на крају крајева уништавају њен објективни карактер. Ту је тврђење, потом одридање, импулзија, напослетку одлука..." Што се пак тиче посебног случаја детињег, од два момента које слика прелази, ирви (онај афирмативни) за њ је све и сва, други (онај за ректиФикаци .ју) није ништа: „хипертроФија једног, атроФија другог". Дуго и богато искуство запажања, закључци свесног или несвесног резоновања, познавање практичног интереса које показују истине потпуно чулне све је то потребно да стави на друго место слике потпуно субјективне, и да постави граничну линију између стварног и уображеног. Код малог детета ови редуктори уобразиље не раде још или раде сасвим слабо; све представе, оживљавања прошлости и слике из садашњости могу се иставити као призор његову духу са истим сјајем, истом истрајношћу, истом тежњом. И оне ће између њих бити „најстварније", које му се буду наметнуле најјаче, било својом сопственом допадљивошћу било својим емотивним или активним одјеком. Ето зашто је „обично стање детета као стање онога који будан сања". Нешто средње између наше будноће и сна. час ближе будноћи час сну, о чем можемо створити идеју, помишљајући на оне тренутке када је наша мисао допустила да се уљуља сањаријом, не губећи ипак свест о стварном украсу који је окружује, или иомишљајући још на оне тренутке полусна који претходе деФинитивном сну или деФинитивном пробуђењу: тада су представе будноће и слике Фантазије у суседству, мењају се или удружују пружајући духу исте привидне спољашњости о стварности. Зато што је жртва ове конФузије стварног и уображеног, детејетако мало способно да да себи рачуна о ономе што се у ствари десило у даноме тренутку, и да се тим тачно обавести. „Истина" му измиче са „стварношћу". Ако прича какав догађај у који је оно умешано: прва обавештења која буде дало обично су му сасвим тачна, потом, захваљујући асоцијацији, уобразиља размахује својим крилима, и дете прича као да се „десило" оно што је само уобразило, и „истинита" прича претвара се у „неистиниту ", а приповедач то и не запажа. На тај начин дете често изгледа да лаже кад у ствари не лаже: оно је подлегло својој уобразнљи. „Дете лаже само онда кад каже нешто супротно