Просветни гласник

904

ПРОСВЕТНЦ Г.1АСЕИК

опоме што се њему самоме учинило, а не кад каже нешто што је супротно истини", главна разлика коју не треба никад да губе из вида родитељи и васпитачи. На тај начин долази лакоЛа и убеђење којима дете остварује неистине евојих игара — С тога што су за њега стварно и уображено готовоједно исто, дете остварује необично лако и убедљиво лажи својих игара. Често се питамо да ли је вера детиња у ове шимере апсолутна? „Дете мисли, дете верује да прави дивне колаче од влажне земље; али се уздржава да их и једе". Покадшто их ипак и једе. Једнога. дана, када је мо.ја кћиМаријаиа, којој је тада било тридесет и пет месеци, сасвим озбиљно у врту припремала ручак, одједном је почела страховито викати! Потрчим њој и запитам шта је: Маријана отвори уста, која су била пуна земље: „ово су макалони". Осећаји којима се потреса срце дечје у току његове игре, нису ли зар доказ да опо узима за озбиљно своје лажи? Једнога вечера играо сам с Маријаном; она је била мати, ја отац; шетали смо с нашом децом по дугачком шеталишту (по нашој трпезарији). Маријана ми одједном узвикну: „пази, ено великог пса" (некаква кутија од хартије) „ујешће Анријету"! (најмлађе од наше деце — лутака). — „Доцкан, узвикнух преплашено, већ ЈУ Ј е УЈ е0 "- Одмах настаде очајан крик мајчин, која узе у наручја своју драгу ћерчицу и поче је љубити и миловати. Моја нећака Берта, којој је тада било три и по године, једнога дана отпоче у сав глас плакати, када јој скренух пажњу да сам из необазривости оставио отворену славину (показујући јој прстом на кваку од врата) и да је њезин лепи салон (крајичак од коридора) сав у води. . Свакако, дете није под владом халуницијације: оно не види уместо земље макароне, уместо кваке славину, уместо кутије од хартије великог пса; но и ако оно будним очима продужава да гледа земљу, кваку и кутију, ипак зато о том не води рачуна и у игри су за њ то славина., пас, што јој показују њене очи које снивају. Две визије се у неку руку стављају једна изнад друге, и што је најинтересаитније за дете, јесте визија сна чији је стварни предмет само недовољни подупирач. Најнезнатније ствари су за мало дете најбољи аомоНници игре На тај начин дете врло мало тражи у ономе што се тиче материјалности за своју игру. Свак зна да осакаћена лутка не престаје да буде драга својој „мајци*. Маријана игра са једном лутком који нема више главе; она с њом разговара, уместо њега одговара, нуди га да једе, грли га и љуби, меће му шешир који му замењује главу. Месецимв она се играла својом Магоголитом (Маргаритом), страшним остацима једне дивне велике лутке: без главе, половина једне руке и трећина једне ноге. Гоепођа ВигпеМ прича да је посматрала једнога дана у једној најживљој лондонској улици једнога одрпанога дечка, како седи тга прагу кућњем, нежно притискујући на груди свежањ сламе везан преко