Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

905

средине једном врпцом. Најнезнатнији иредмети, често без икаква облика, за дете су необични помоћници у игри. Маријана се игра са ,многим малим девојчицама": ,одите, моје миле...; промените места анђелчићи моји к ; миле моје, анђелчићи мо.ји нису ништа друго до дрвца и парчад хартије. Једном је метнула парче хартије поред једног дрвцета: „Пружи руку твојој мами, мали мој... тако, а где ти је брат... ах! ево га (Маријана узима .још један комад хартије) но пружи му руку, то ти је брат, знаш, он је мањи од тебе..." Говорећи ове речи Маријана меће ово ново парче хартије поред старог. У свему овом нема посигурно ничег другог до трансФигурације комада хартије и дрваца у децу или у лутке. И шго мало дете обично претпостаља ове или оне предмете правим или светлим играчкама, то долази отуда што се специФична Физиономија ових играчака непријатно одупире ћудљивој покретности уобразиље и дечјег .језика. Еољ, оловни војник, па чак и сама лутка, не могу лако представити „ма што било"; лутка, на пример, није подобна да игра улогу каквог пса: њезино лице, њезини удови, њезине косе, њезина хаљина, њезин шешир чине те јој ова улога не приличи. Дрвцета, камичци, парчад хартије или црепови, не имајући ни лица ни улоге одређене, напротив, врло селако прилагођавају свима употребама којима их дете намењује. Они дају предметиост ма којој групи или серији слика и речи. Оне су „боне које све раде" у дечјој уобразиљи. Једном речју, детету су више потребна оруђа за игру но играчке. Игра је пре свега унутрашња. Права се игра развија, праве се личности крећу у уобразиљи дечјој. У унутрашњости а не у спољашњости отпечата се покрет и правац игре. Нека мајке дакле не жале много за пропалим сјајем играчака, чији трошни остаци чине праву радост њиховој дечици; нека никако не очајавају гледајући ова „мала чудовишта" како необично весело пуне своје џепове камичцима, дроњцима, парчетима хартије, коштицама од бресака и дрвцима: ови скромни и добри другови су прави прибављачи правог уживања у игри. Уосталом, детету није ни потребно да има какав предмет који даје тело креацијама његове Фантазије. Маријана говори малим другарицама, са њима се смеје, налази да су оне лепе или ружне, пријатне или неваљале... а где су јој оне ? У ваздуху, на таваници, не знам ни ја. Маријана их нуди столицом која је такође невидљива, нуди их да седну и да једу. Могло би се поверовати да је она у заносу. Сенка, сунчев зрак, какав цртеж на хартији, којом је обленљен зид, каква ништавост дала је живота овим неопипљивим и еФемерним личностима. Маријана их после неколико тренутака заборавља, њих брзо нестаје, као што су и поникле. Једнога дана када се играла са својим луткама, Маријана им је претила курјаком ако не буду добре; наједанпут, упрвши поглед у сто, она узвикну: „Ах курјак, ено га курјак", и иза