Просветни гласник

906

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

заклона који је брзо сачинила од двеју столица страсно је иритискивала ручицама своје миле ћерчице, очевидно и преплашена и као јунак. Што више дете ради у игри све је више обузето варкама — Што више дете „ради" уигри, све је више обузето својим варкама, јер ништа тол.ико као делатност не повлачи собом веровање. С каквом лакоћом и с каквим убеђењем ствара дете најразличније личности. „Један отац чује са свога прозора како његова деца у врту бацају стреле... чује се препирка, вика, пљеска се победиоцима, а руже се побеђени. Отац се чуди, потом постаје узнемирен, силази у врт и посматра. Види да су деца сва црвена, раздрагана и зажарена неким озбиљним одушевљењем. Пантомима је бида иотпуна; али није било ни лукова, ни стрела, ни циља: само је један зид давао сав материјал за ово вежбање". Што дете у играма у којима подражава тако добро улази у своју улогу, долази отуда што у њој „живи" радљивошћу. Треба прочитати лепе стране у којима прича Жорж Санд како је она још сасвим млада играла са два детета својих година „прелаза преко реке". Сећам се и сам извесних лутања по дивљачкој земљи (у дну очеве баште), која су ми донела страшних и пријатних узбуђења. Еада играсмо „лопова" није баш увек било пријатно бити лоиов: дешавало се честитим жандармима, у ватри њихове делатности, да ударцима по леђима представе интензивност своје илузије. А, тек кад је реч о улогама животињским? дете и то прима са убеђењем, нарочито ако дела као и животиња. По проласку некаквога мечкароша кроз наше место, неколико другова и ја хтели смо изводити игру медведову. Један од нас, покривен ситним гранчицама које су требале да представе длаку, ишао је четво роношке, и мечкарош га је држао за нос; свет је трчао да види и кад је господар дао знак медвед се исправљао и тромо играо, млатарајући главом и мумлајући. Сто пута сам ја био медвед и уверавам вас, да нисам тачно знао, у тренутку када сам играо, да ли сам дечко или мали медвед. Пум браће Маргерит осуђен да носи псећи литар осетио је да постаје псом; чучнуо је код гвоздене капије, подмукло лајао на замишљене мимопролазнике и кад су га његови родитељи затекли, „Пум сав срећан чучнуо је и почео гребати по земљи; направио је велику руиу предњим ногама, док је задњим живо одбацивао земљу. С времена на време скичао је и доњом усном мицао као прави пас. И мати је, престрављена, стукнула пред овим прљавим створењем које, изненађено у свом потпуно пробуђеном сну, није знало да ли да остане пас или да поново постане мали дечко". Не треба децу наиречац отргнути из њихових снова — Потпуно предана својим сновима, деца никако не воле да их неко у томе буни. Драж која даје сну сву спољашњост стварности делује само тако ако је дух дечји потпуно обујмљен својим сном. Најмања стварчица која ба подсетила дете да је оно што га обујима имагинарно учинила би