Просветни гласник

настава н култура

907

да би одмах нестало неопходно потребне илузије а е љом и радости коју собом доноси. Отуда долази да мешање, или чак и просто присуство одраслих, изазпва обично код деце која се играју, жестоке протесте, а покашто љутњу и сузе. Изузетак се чини према личностима које су подобне да узму удела у игри потпуно наивној и озбиљно. Колико сам иута ја играо са мојом ћерком Маријаном „гоепође" у посети. Своју дечју улогу играо сам без икакве задње мисли са потиуним убеђењем. Треба у сваком случају избегавати да се брутално поквари драж која чини да дете живи у својој варци. Изненадно пробуђење може имати на нерве малишанове стрзховитих последица, нарочито ако још уз ово пробуђење иде као што обично бпва строга грдња или казна. Мала Аурора Дипен после игре прелажења прско реке била је „прилвчпо изгрђена". „Сећаћу се свагда овога завршетка, пише Жорж Санд, као једнога од најтежих узбуђења која сам икад осетила. Мати ме је изненадила кад сам била у највећем стеиену халуцинације, и овако пробуђење изазпвало је код мене увек најболнији морални потрес". Дечја лаковерност: за дете је отварно или могуКио све оно што му његова уобразиља живо иредстави — Дете је лаковерпо. А како не би и било ? Без искуства, откуда би добило средства да разликује вероватно од невероватног ? „Зове се ириродним оно што се већ видело, пише разложито Госпођа Некер; за дете које још није ништа видело, све је потпуно природно*. Све што му његова убразшва живо предсгави за њега је стварно или могућно. Тако се оно исто слеио односи према речиага других, нарочито кад оне изазивају у њему узбудљиве слике. „Приче" које му причају, постају код њега. одмах „истинито 1 '. Ово лако веровање експлоатишу они који, да би изазвалн код деце непоередну покорност, или пак из просте забаве, уплећу у своја нричања вукове, вукодлаке и т. д. Ништа није жалосније, да не велим безочније, до ова пракса; нарочито пак кад се има посла са децом сувише живе уобразиље или децом нервозном, када овакав рад може иматп на њихово морално и физичко здравље доиста страховитих последица. Треба ли, имајуКи на уму ову лаковерност, лишити дечји дух чудноватог? — Извесни писци сматрају да се због ове лаковерносги треба уздржавати од уношења у дечји дух шимера иа чак и пријатних и но спољашњости безопасних. Свака је шимера, воле они, шкодљнва јер је лаж: лажју се не храни дух. Треба дакле избацити чуда, прогнати виле и духове. Не значи ли то узети ствари по све трагично? не значи ли то нарочито не признати природу и иотребе дечјега, духа. Шта је стало што малишан од 4 и 5 година наивно верује у гиганте и виле, иошто разлика између сгварности и варки за њ још нема смисла? Оно што ми називамо старношћу пружа њиховим просветни гдасник, II кн>., 9 св., 1912. 60