Просветни гласник

908

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

очима тодико чудноватости колико нашима варка. И чудо у варци изненађује га толико колико и то што сваког дана открива чудновато у природи. „Представите себи зачуђеност кад први пут види падање снега. Какво изненађење, ове бел.е пахуљице које падају с неба! Од тога тренутка оно ће такође лако веровати да с неба може падати и злато и сребро и бонбоне и чокодада, зато што је видело да падају бел.е ствари које дотле није познавало". Дечји дух је још неподобан да запази у правом облику природни свет: забранити му и скратити му домен чуда, значило би лишити га бесконачних радости без стварне користи по развитак његово иптелигенције. Жорж Санд разложно нротестује против остракизма којим Русо напада бајке. „Не треба ничим журити пише она; док су деци потребна чуда, пружајмо им их". Хтети удечји дух зарана усађивати саио паметне и истините ствари,*не значи ли тачно пасти у ону погрешку коју означава сам Русо кад каже: „Тражити од детета од пет стопа висине оно исто расуђивање које има дечко од десет година". Жорж Санд захваљује својој мајци што ју је пустила да живи с потпуним поверењем у свет чуда: „Виле и духови! Никад ми моја мати није хтела рећи да они не постоје због чега сам .јој и данас веома захвална. Ништа ми није тврдила, ништа ми није ни одрицала, Разум је наишао доста брзо кад је њему било воља". Не само да чудновате приче не представљају опасност за интелектуадно развиће дечје, већ су од драгоценог утицаја баш за ово развиће. Захваљујући овим дивним причама, које слушају отворених уста и разгорачених очију, колико се нових идеја, колико се корисних мисли истављају духу малог слушаоца, колико се осећаја појављују и колико их се развијају у његовом срцу. Анатол Франс писао је о овом предмету у својој књизи „Књига мога приЈатеља" ово: „Најмања мала књига која инспирише поетску идеју, која сугерира леп осећа.ј, која напослетку узбуђује душу бесконачно више вреди за децу и младеж од свих књижурина пуних механичких знања". Каогод што не придичи нрераним старањем пресећи крила дечје уобразиље, исто тако не треба хтеги задржавати дечју мисао у домену карке кад она осети сама собом потребу да отуд изиђе. Не осуђујмо ире времена дух на разум; али не покушавајмо да га силом задржимо у домену чуда, кад је тим задовољен. Чии дете својим двоумљењем, својим запажајима, својим питањима покаже да имагинативни свет престаје да буде домен уживања, и да оно сад хоће да мисли, да живи као човек у стварном свету, треба да га помогнемо у његовим умишљајима и да га поведемо новим путовима, пазећи- при том да наше руковођење буде према његовој снази. Еако дете замишља објашњавање ствари — Још неподобно да схвати право објашњење ствари детету је ипак потребно да му то неко објасни. Уобразиља му чини да бно прима та објашњења ма како