Просветни гласник

60*

НАСТАВА И КУЛТУРА

909

му она чудна изгледала. Најповршнија аналогија често је довољна да му их сугерира. Дете од две године храњено ндеком од беле краве. објашњавало је боју млека бојом краве. Друго једно мишљаше да мдеко дају беле краве, а каФу бојене. Маријана која је знала откуда се добија вино нислила је да се пиво добија од пивског грожђа. Посматрајући како зидари зида.ју куће, мислида је да су и планине такође дело зидара (четири године). Сунце је за њу прикачена велика лампа за небо; кад га нестане за обдаком „некакав .ју је господин утудио"; кад се опет појави „господин ју је поново западио"; и кад сам запитао Маријану како то тај господин ради одговорида ми је: „Исто онако као и ти са дампом" очевидно збуњена мојим питањем. Ево како је Маријана у трећој години објашњавада кигау: „Некакав човек пење се уз некакве дугачке степенице; он отвара врата, проспе воду на небо и тада вода пада на нас млазевииа". У четвртој години овако .је објашњавада ветар: „На небу Бог отац гради цеђ; отуда многодима, и тај дим дува на нас одгоре". На тај начин дете проширује непрекидно замашај свога искуства, користећи се за нове случајеве најмањон анадогијом, објашњењина која су иу већ постала евојствена. Обично оно ствара себи појаи о природнин Феноненима као какав мали дивљак, који оживљује и задахњава све ствари. Маријана посматра. месец потпуно округао како јури преко звезданог неба свом брзином кроз провидне облаке: „Оче, он корача — Да кћери. — Он трчи брзо. — Да, кћери. — Али како то ради кад нема ногу? — Не знам"... и Маријана после неког размишљања додаде... „сигурно их има, али му се не виде" (Маријана две и по године). Маријана чује пуцањ грома: „Има велике шаке тај гром, и дупа овако: пам, пам". И, Маријана удара о сто свом снагом својим налии ручицаиа. Скривена испод неког великог раста који ју је чувао од пљуска, Маријана спази близу себе једно иадо дрво: „Ах, узвикну она, иало дрво порасло је ту да се сакрије кад пада киша". Ма како да је за дете збунљива ствар која иу се објашњава, ипак се његова уобразиља не збуњује. Жорж Санд прича у својој Историји мога живота, како је она открила ехо и како је објашњење себи дала о овои чудном Феномену. „Ништа нисан разуневада у свеиу овои; била сан убеђена да је некосаинои на тераси, али не видећи никога и узалуд посиатрајући ирозоре који беху затворени, с највећим сам задовољством ироучавала ово чудо. Најчуднији утисак за мене је било што сам чуда да моје име понавља мој гдас. Тада ми је пало на уи чудновато објашњење: да је моје биће двогубо и да је око мене још једно друго ја, које не иогу видети, али које је иене увек видело пошто ми је увек одговарадо. То се утврдидо одиах у моме мозгу као ствар која тако треба да буде, која је увек таквп бида и коју ја нисам дотде запазила". Објашњење је нађено а то је гдавно: