Просветни гласник

902

ПРОСВЕТНИ глдсник

викну: „Мала свиња која не слуша своју дадиљу". И с дрвећем није друкчије: „кад ветар њиха њихово лишће она говоре; кад их не креће она спавају"; мала дрвета су деца великих. Пред једним малим усамљеним дрветом на голом земљишту, Маријана се сажалила над овим малишаном ко.ји је ту: „сасвим само, без ода и без мајке". Кад се пребије каква грана на дрвету, грана .виче". Ветар је биће које се не види, али које је врло гадно „јер се непрекидно дере" (Маријана тридесет три меседа); гром је љут што тако „силно трешти". Вода на неком водопад/ која пада на какву стену „наноси себи новреде" (Маријана три године). Посматрајући пламен како пуцка на огњишту Маријана изјављује да је пламен неваљао и да хоће да уједе. онако исто као што су дивљаци сматрали ватру, која им је прождирала колибу, за животињу која се храни дрветом, не приближујући јој се из страха, да их не би прогутала или отровала својим страховитим дахом. Паола Ламброзо наводи за пример малог дечка од две године који је хтео да помилује „лепу главу" локомотиве; њезин син од две и по године такође је веровао да влак једе, пије, говори зато што се креће. Бошмани били су такође убеђени, као што саопштава један путник, да је колима, као и животињи, која их вуче потребно, да би се могла кретати, да .једу. Маријана, посматрајући воз једне ноћи, миелила је, „да се он жури да прилегне" и тога ради постављала ми је питања о његовој кући, постељи, мајци, бонн! Таква иста питања постављала ми је о облацима, о месену, које је посматрала како се крећу по небу. Звуци као год и покрет за децу су знак живота. Дете верује да у сату има мала животиња која производи оно „тик так" које оно чује; исто су тако Ескими мислили да и у оргуљама постоји једна животиња. Један мали дечко кога наводи Паола Ламброзо, осећајући како пуцка под њим сламњи јаетук на који је сео, мислио је да му причињава зло и да јастук виче. Није усталом потребно да дете задахне животом ствари, да увек у њима нађе покрете и звук. Ако се удари о какав сто, ако се спотакне о какав камен и падне, и сто и камен су „неваљалци" који су му хтели причинити зло. Један је научник саопштио, да му се, док је био још сасвим млад, чинило да је врло несрећно оно камење разбацано по путу и осуђено да буде вечито некретно; „из еажаљења, вели-он. преносио сам то камење с једнога краја пута на други, како би имало пријатности да види нове ствари". Примери су за ово многобројни. Уобразиља детиња додељује на овај начин свакој природи, са неисцрпном племенитошћу, живот, мисао и осећаје; уобразиља му показује свуда око њега нешто слично ономе што оно само осећа и констатује у самом себи. Дете неразликује иосигурно оно што у ствари иостоји ван њега од онога што иостоји само у његовој уобразиљи — Не само да уобразиља детиња мења необично представу спољашњега света, већ она овај свет насе-