Просветни гласник

настава и култура

о нелогичном поеве неупућен да се оно уме сачувати, довољно тачном оценом сличности и стварних различности, од асимилација често најчуднијих, које му сугерира ћуд аогове уобразиље. За мало дете, које још не зна шта све у себи садрже речи ,сиавати и плакати", вероватно је да куће спавају на свој начин и да трава плаче на свој; и пошто оно не зна шта код нас тачно разликује цвет од лептира и опугатене и витке гране врбине од косе на глави човечјо.ј, зашто оно не би ,видело" у потнуној наивности да цвет лети и да врба тресе својом косом? Свакако, према приликаиа дешава се детету да запази сасвим друкчије исти предмет: на тај начин, у скупу свих основних мисли рђаво систематизованих, различни елементи су га обујмили, и изазвали асоцијацијом различне асимилације. На основу чулних импресија, његова Фантазија снује мотиве који варирају као слике у калејдоскону. Ко се није наслађивао да открије у облацима, у стенама, у сувом лишћу и дрвету, у пламену на огњишту, и мотивима хартије којом су обложени зидови, читаву масу слика и облика, пријатних или чудних, смешних или страховитих Р Овим визијама, које стварамо себи из задовољства, дјх детињи је потпуно обузет. Отуда, уосталом, његово изненађење, његово усхићење или његов страх који га често, без спољашња иовода, тако изненадно обузима. Доиста, ми бисмо се и сами зачудили кад бисмо могли себи створити тачна рачуна о оном што виде око себе наши малишани; у овом дечјем свету било би нам врло непријатно што бисмо познали свој. Дете, заиажају%и свет ио својој слици, оживљује и иерсонификујс сваку ствар — Ту бисмо ми били утолико узбуњенији што не бисмо нашли ствари и бића правилно распоређених по редовима наших обичних класиФикација. Дете не разликује јасно као ми предмете живе и мртве. Свакој ствари оно даје живот, осећај и мисао: оно се понаша као дивљак. Детињство цивилизованог ствара ток мозга детињства човечанства. Нема ту никакве игре већ је то потреба. Људско биће не може ту друкчије ни ући да позна и да симпатише оном што га окружује. Он закључује аналогијом, по оном што је сам са оним што није; само својом личном стварношћу он може појмити и разумети природу. Гранична линија, коју нам изгледа тако лако поставити између онога што живи и што не живи, између онога што је одарено осећајем и мишљу и онога што није, претпоставља већ дуго искуство, знатно развиће интелигеиције; далеко од тога да буде полазна тачка за дух људски, она је тачка којој се стиже. Спрва се спријатељујемо са свима сгварима, и тек се доцније ослобођавамо овога пријатељства. Животиње у дечјим очима имају живот потпуно сличан његовом; оно им приписује мисао, вољу ијезик; тачно се обавештава о њиховој породици, кући, патњи, оброцима. Посматрајући Ј е дну девојчицу како гони некако прасе које је утекло Маријана уз-