Просветни гласник

900

ЈЈРОСВЕТШ1 ГЛАСИДК

али потребним скица.ма, најкомиликованије и најпозније дело интелигенције. Сва оригиналност дечје мисли, која .је тако разнолика од наше мисли као одраслих, проистиче из овог неизбежног царства уобразиље. Игра уобразиље изазива код детета својевољну визију еиољашњег света — Пре свега слободна игра уобразиље изазива код малог детета необичну својевољну визију спољашњега света. Одавно су исихолози изнели на светлост ону истину да запазити не иде никако без уображавати. Ми тумачимо стварне основне мисли осећајима само тако кад се служимо сликамаи успоменама из пређашњих заиажања. УдружуЈући се са осећајима које смо осетили, ове слике чине могућном потпуну представу запаженог предмета. У овој сарадњи, доношење осећаја је врло често минимално; наша запажања садрже у себи обично много више имагинативних иредстава него ли иредстава чулних. Отуда и оне заблуде за које су оне подобне: комплементарне слике изазване чулним истинама не одговарају увек стварности запаженог предмета: узимамо, на прииер, осушену грану каквог дрвета за змију. Еод малога детета страх од спољашњег предмета обично показује, ако смем тако да се изразим. овај илузорни карактер. Доиста, једна већ стара и утврђена иракса, многобројна и разнолика искуства могу дати механизму запажања ову релативну сигурност, која нам је позната код одраслих. По Рибоу: „запажање изискује припрему; треба рђаво запазити да се напослетку добро запази". Дете коЈе је на почетку ове припреме не даје себи рачуна о сложености иредмета; оно у њима запажа оне одлике које су њему својствене, и оне које су најживље утицале на његова чула или које С Ј најдубље дирнуле његову осећајност; и асоцијација чини своје не водећи ни мало рачуна о свему што је у предмету остало незапажено. Еаогод што оно, што је детету пало у очи, није битна одлика предмета, није чудо што га игра асоцијације одвлачи на незаконите асимилациЈе, и што је заиажање код њега најчешће илузија. Моја кћи Маријана (двадесет месеци) меша тице које лете по врту с лишћем које у ковитлац диже са земље ветар, Пријатне метаморФозе којима је често украшен језик мале деце ретко кад да не изражавају овакве заблуде асимилације. Лептири су „цвеће што лети", петељке су „крила у цвећа", нрозори су „очи на кући* (Мари.јана двадесет осам месеци), и кад су прозори затворени „кућа епава"; врба тресе „својом косом"; трава покривена росом „плаче 1 "; кућа на чија су четири краја четири димњака „лежи са ногама окренутим у вис" (Маријана три године), итд. Без сумње, не би требало претеривати са замашајем ових дечјих израза и веровати да су за мало дете куће буквално са шапама и очима; али тако исто не мислим да у томе треба гледати просте метаФоре еличне онима, којима се служе песници. Искусгво малог детета је по све кратко, његове идеје о стварима су сасвим рудиментарне, класиФИкација коју о њима чини посвс неодређена, његов осећај о немогућном,