Просветни гласник

НАСХАВА И КУЛТУРЛ

911

она их је понављала у свима могућим тоновима и у свима придикама, и тако их је подигла до етепена правих личности и другова у игри. Серије речи без потребног следствевог значења иди чак и неразумљиве, тако миле нашим малишанима, праве су пријатне бројанине деиих звучних играчака које падају са њихових дечјих усанас задовољству уха, увећано пријатношћу што само собом производи ове чуднокате ствари са укусом дечјим према „причама" придаје се и пријатнос.т задовољених очекивања; зна се колико мало дете воли да му се у бесконачност понављају, и то не мењајући ни једне Фразе или ни једне речи, једне исте приче. Што се нак тиче садржине приче, то ће тек доцније доћи на првом месту у духу детињем. И колико се, чак и тада, варамо о ономе шта се дешава у мозгу мадог сдушаоца! Између онога чему се ми надамо да изазовемо код љега и онога што он у ствари уображава, каква разлика! У једној причи, ко.ју је Маријана водела да слуша кад јој ја причам, бидо је речи о једној вили, обученој у свилу, злато и сребро, која се шетала по једној шуми. Једнога дана, показујући на један угао, којн је био уз кухињу, где су бида насдагана дрва, Маријана ми рече: „Ето, туда се шетала вила!" (35 месеци). Прича или песма изазивају у духу мадог детета слике: то је детету довољно. Мадо дете чак више воли да не буде тачно обавештено о значају свих израза који се употребљавају, кад му се прича каква прича. „Некаква неодређеност у изразу, лепо примећује Оиеуга1, изгледа напротив да још више подстиче уобразиљу« детињу". Овде се дешава нешто слично ономе што смо већ назначили код игре: дете се игра речима, које је чуло, каогод и с предметима, који су му показани; неки изрази имају тачно одређени смисао, ипак се они тако не појављују у слободном полету уобразиљину. Стадно се занимајући тнм да сазнамо да ли дете „добро разуме" причу, хтејући му саопштити суштину, смисао, само тим бунили бисмо га, сметали бисмо му. Некаква мајка читада је једнога дана своме мадишану од 6 година некакву песму. „Чини ми се, мади мој, да не разумеш, рећи ће му она. — Ох, мама, одговори дете, могао бих врло добро разумети. кад ми само ти не би објашњавала!" Није, уосталом, ни потребно, да све у једној причи има за дете смисла; оно ће бити задовољно ако буде разумедо иди замислидо делимично. „У четвртој години дечко је водео да му причају причице, које посигурно није добро разумевао: пажљиво ихје слушао. и тражио је да му их понављају. Његов се дух задржао на овој иди оној речи, на овој или оној Фрази; а то је бидо довољно да се његово љубопитство привеже за цедину, некаквом врстом страсности". Кад бнх, правећи се да не знам, запитао Маријану да ми објасни овај или онај пасус из њених омиљених причица, дешавало се да ми одговори: „Па не знам ни сама, шта се хоће да каже". Лукнвство, деност? покадшто можда, ади често права истина.