Просветни гласник

912

ЕРОСВЕТНИ Г.1АСКИК

Како дете само „ароналази" своје ирииоветке — Чим довољно разуме приче које му причају, дете осети частољубље да их и са;..о кује. То је подражавање: причају му, и оно ће причати. То је, уостадом, и потреба да докаже самом себи и да докаже и другима да- нешто зна. Но, ту је такође и укус да ствара. Свакако, први покушаји не одговарају намерама младог приповедача! С прва, дете препричава приче које је слушало, уображавајући, свакако, да оне постају његово дело, зато што их оно сад прича. Потом оно „везе" по оном што је видело, слушало, или радило. Маријана ми је од 2 Ј / 2 године. враћајући се из шетње, причала шта је видела или радила. С почетка је саопштавање обично тачно, на пример: „Ишла сам са Лиликом (име њезине боне) код трговца да нешто купимо... видела сам лепу малу трговчеву кћер... а потом и госпођу" и наједанпут почиње „изуметак": „Госпођа је слаба... боли је глава... то јој причињава зло... седи у једној наслоњачи... не треба је узнемиранати,... не треба викати"; у ствари завршетак ове приче односи се на мајку Маријанину, која је често главобољна. Маријана је једном у шетњи срела некакво дете ко.је је плакало... трчкајући поред своје мајке: „Ох, мала девојчица, она плаче, прича Маријана: обукла је своју белу хаљину и метнула је свој лепи шешир... Њезина је мајка такође метнула свој шешир... није хтела дати мајци руку... била је здраво непослушна... и тада је пала, бум!" (Маријана 2'/ 2 године); ова непријатност тачно се десила Маријани пре неколико дана. Кад тако „надовезује" на своја запажања, дете се ограничава, понајчешће, да стави једно за другим иза елемената које је пружила стварност, серију других елемената, ко.ји су се иретходно удружили у његову духу. Мало по мало уобразиља постаје све то независнија. Маријана од З 1 /* године пажљиво посматра једну слику: мала девојчица, нагнута преко нрозора, прави сапунске мехурове који лете по ваздуху; подиже руке у знак чуђења. Маријана прича: ,Мала девојчица, она је у својој кући и... нагла се кроз прозор... она слуша свога оца... потом она је пала овако (Маријана показује ге^том како је то морало бити)... она је трпала грудве снега у уста,... тада се разболела... и напослетку је умрла". Ж. Санд наводи други један пример у коме је оригинална страна приче још јача. Реч је о једном малом дечку од З^Д године, који је, посматрајући некаквог просјака, који је ишао путом порамљујући, смислио овакву причу: „Имао је (онај просјак) једиог великог, великог коња, пао је на некакав камен, велики камен, новредио је своју болесну ногу, и сад мора да. купи штаку". Доста доцкан, дечја уобразиља, ослободивши се напослетку јарма модела и обујмљености личних успомена, ствара дела по своме нахођењу — уосталом осредње креације, које су понајчешће каректеристичне оскудпцом елемената, несређеношћу чак и невезаношћу при-