Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

913

поветке. Дете хоће да прича дугачку причу: оно је почиае с највећим одушевљењем, и готово је иапречац прекида. Ако упорно остане притом да је настави, понавља гато је већ рекло, или се заплете у некакву нову сасвим различну од оне прве. Оно доиста располаже скученим изворима, и не уме у резерви своје меморије да потражи материјал, који би му могао помоћи. И потом немоћно, да пажљиво иде у стопу за истављеним планом, оно је потчиљено првим асоцијацијама које се убрзо стварају и које га одвлаче с пута којим је дотле ишло. Да би се саставила каква прича, ма и сасвим проста, треба моћи обухватити једним махом читаву серију представа или идеја, и потом ићи редом у развијању; треба суочавати, паштећи се за истинитим и логичним, оно што се уобрази у датом тренутку са оним што се пређе уобразило, и предвидети шта ће напослетку бити. Дете је неподобно за овај ред контролисаља "и предвиђања. Потпуно предано ономе што уобрази сад, њему је мало стало до тога шта је рекло пре једног тренутка, или шта ће рећи после једног тренутка. Противречности и недоследности ових „прича" најтачније представљају невезаност његове убразиље: код њега су све кратке слике, које на пречац иду једна за другом, и од којих свака у главном може бити довољна сама себи. Ево једне приче коју је Маријана кад јој је било три године испричала сво.јој лутки облачећи је: „Ти знаш, једне ноћи, кад сам се била ,пробудила, чула сам .једнога човека како лупа по колевци овако: пам! пам!... човек, то је ружно,... ти знаш... снивала сам ноћу и видела сам у сну некаквог човека... тај је човек био ружан, и ја сам тада рекла: Ох! тај човек!... тада сам сама самцига отишла у кухињу, босонога... и он је тамо дошао, Рампоно (Рампоно је било име човеку који је од мајки куповао неваљале девојчице)... имао је велики шешир, и потом ведику краватну... одсекла сам му нос... добро сам учинила..." Еад јој је било 3 1 / 2 године Маријана је волела, док је будна још лежала у својој колевци, да прича и то гласно. Ево једне од тих прича: „Мала девојчица је била врло неваљала... није увек слушала своју мајку,.. курјак ју је убио и појео... и тада је мала девојчпца плакала... курјак је био неваљао... мала девојчица га је напала, убила га је и иојела га је..."; ево и једне друге: „Марија Лујза је имала козе, и те су јој козе умрљале њезип убрус... Марија Лујза се наљутила, она је убила своје козе, она је наредила те су их скували, и она их је појела... она .је опрала свој убрус, јер су јој га козе свега упрљале... у врту је било лепа цвећа... и Марија Лујза је била такође лепа... имала је леп шешир, имала је лепо очешљану плаву косу, лену хаљину и лепе пантљике" (Згодипе и 9 месеци). Напослетку дете постаје подобно да створи лепе нриче „које нешто вреде". Ево једнога примера који наводи Ж. Санд: „Једнога дана отишао сам на море у једном чамцу за спасавање; од једном сам