Просветни гласник

922

ЦРОСВЕТНП ГЛАСНИК

јалан однос лрема наставниднма гимназије, а с друге стране да их у вези са њиховом задаћом упућује на проширење аихова стручног знања с погледом на наставне лредмете. У подесно време нред завршетав курса сважи семинарист треба да поднесе већи педагошки рад, у коме обрађује какву тему, о којој се споразуме са управитељем семинара и семинарским наставником и ,која је у вези са семинарским радом; овај рад иисмено одењује упраћитељ иди наставник семинарски и усмено се претресе на семинарским седнидама. По свршетку курса управптељ семинара подноси министарству извештај о току и успеху курса, нарочито одењује ту и ква .шФикадије кандидатсве (врдо добро, добро, довољно, недовољно). Извештају се придажу педагошки завршни радови семинариста заједно за оденом. Министарство издаје сваколе кандидату сведоданство о посећивању семинара и успеху. У овим правилима нпје остала недодирнЈта нп једна важнпја тачка. И поред много појединачннх одредаба она ииак остављаЈу највећу слободу у кретању. Много је година трајало, док су ову новину цравилно оценпли и они гпмназиски наставнпцп, којн нису добилп семпаарско образовање. Чуо се већином неповољан суд, говорено је о шаблону, о јахању на методи, о насиљу и ограннчавању индивпдуалности; подсмевали су се, како су сада створена места, одакле ће се пилитп гпмназиски наставницп. Још и сада. се могу чути такви ногледи, алп само од стране онпх, којп не познају прилпке, јер само опај може оценити потпун значај семинара, који тачгто иознаје њихов рад п зна, како млади људи приступају своме послу и шта од њпх може начинпти семинарска управа радом свесним сврхе и са планом. Уколико се старији наставпицн впше упознају са овим новим уређењем, утолико внше нестаје онога неновољног суда. Али још код мпогих млађих наставпика остала је непријатна успомена на њихово семпнарско време, и то не можда с тога, што је имало много да се ради, већ што није увек погођен прави тон. Погледаћемо редом, сасвим укратко, ово ваљано п врло поучно дело НеФово о уредби и раду семннарском. На првом је месту управитељ семинара и семннарски наставник. Напомиње се, како је тешкоћа управитељева положаја у том, што он треба да је васпнтач одраслих, п то будућих васпнтача. Идеална слпка његова је савршепа, ако он према својима кандпдатима стоји као слободна, мушка личност, те да кандидати морају добити утисак, да је он у испуњавању прописа исто онако савестан, као што то консекветно п тачно захтева од њих. Посао управитељев је, норед редовних дужности његових, доиста огроман, и стога семинарски наставник треба да је прави његов заменик и помоћник, за што је, ради успешнога заједничкога рада, потребпо међусобно слагање њихово у најважнијпх питањима науке о васпптању и пауке о настави. Он је кандпдатима претпостављени; али он схвата само онда правилно евој положај, кад им је пре свога саветник. И он мора сам бити оно, за што хоће да васпита своје кандидате, можда још у одсечпијој мери но управитељ семпнара. Управитељ и наставинк морају раднти као једна јединпца. Лепа су и упутства, која НеФ даје о кандидатима педагошких семинара. На првом месту наиомиње, да број њнхов доиста не бн требало да је већи од шест, као што нрописују и правила, премда нде и до осам. Посла има доста, и он се може успешно свршити само са мањпм бројем кандидата. Својим испитом кандндатн су доказали стручну спрему али не и практичну нодобност. Није увек нравилно гледиште, да научно ваљан филолог бива и ваљан наставник. Код васпитне наставе личност