Просветни гласник

940

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

шљење, Формализам смета дичној иницијативи наставника и поништава његове индивидуалне особине. Значајно је, да је и у Немачкој, где је ово питање већ решено у позитивном снислу, т. ј. не само теоријски пего и практички (у 1909. год. било је 115 учитељских школа), било дуго и упорно одржавано исто такво мишљење. ГроФ 0. Вилман писао је крајем шездесетих година прошлог века: „Данас у педагошкнм стварима имамо два оштро обележена правца, која уместо да се допуњују често су у потпуној супротности или се, у најмању руку, узајамно игнорују. То је, с једне с.тране, елементарна педагогија, а са друге педагогија виших школа. Прва је потпуно одређена у својим циљевима, са скоро неограниченим пољем рада. Сиромашна научним апаратом, али оживљена духом прогреса, ради стално на основама што их утврдише велики швајцарски педагог и његови последници. А друга, педагогија випшх школа, коју су основали и створили људи пре свега научарн па тек затим педагози, поноси се својим суседством са егзактним наукама и несравњено је више заузета, питањем „зашто" него ли питањем „како". На једној страни наставник, на другој научар... Овде тежње ка методи. онде ка науци... Доиста веома неплеменита деоба онога што би требало да је недељиво!" Несумњиво је, да сваки, који свесно приступа васпитачком позиву, треба пре свега да утврди његов циљ и да утврди средства, којима ће му приступити. Циљје обучавања циљ образовања, а према томе и циљ васпитавања. На којој се деФиницији тих циљева, ма којој се карактеристици основних задатака образовања и васпитања из дела познатих педагога обратио наставник, одмах ће се уверити, да је свака од њих резултат дубоко промишљене етичко-ФилосоФске, а исто тако и социјално-психолошке системе дотичног мислпоца, са којом треба да се из основа упозна. Ради илустрације овог тврђења, навешћемо неколико таквих деФиниција и карактеристика. Тако је н. пр. јога Песталоци тврдио: „Општи развитак свих унутарњих сила људске природе ради достизања праве људске мудрости — општи је циљ образовања". „Крајњи циљ васпитања" ло Хербарту: „садржан је у појму доброчинства. Али ближи циљ, који ваља ставити васпитавању да би се достигао онај општи — може се изразитн речима: многоврсност интереса". Дистервег сматра ди је општи циљ : „Саморадња у служби истинитом, добром и лепом". „Задатак је васнитања", говори Рајн, један од савремених последника Хербартових педагошких теорија: „стварање целокупног круга идеј& (поглед на свет) у циљу развијања хотења (с!аз "^оНеп) с помоћу интереса. Знање — интерес — хотење". Сдична је и деФиниција Зајферта, такође једног од савремених немачких недагога: „Циљ је предодређеног васпитања — одухотворена личност, а задатак обуке — утицати на прогресивност њезине одухотворености. Сваки је развитак једино у поступном кретању од осећајног схватања света ка духовном познавању и хотењу." А Наторн вели: „Сама реч образовање јасно казује, да је једино због њега и сва садржина људског духа духовна т. ј. жпва садржина, јер је стално у процесу нретварања н новог уобличавања, а готови јој састав само прелазни моменат. У томе баш и лежи извор свега проблема образовања и васпитања. Није наш задата!? да само дајемо и саонштавамо, него да то унесемо у вечно живи рад духовног стварања, како бисмо сваку