Просветни гласник

1036

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

муке". Правећи овако даље поређење између Америчанке и Францускиње, п непрекидно узносећи Америчанку, он ова разлатања на једном месту овако завршава : „Убеђен сам да ове младе Американке још за. свога васпитааа у основној школи, уопште у своме ирвом васпитању, нагомилавају ову унутарњу силу. којом се од тада врло лепо користе". Његови погледи као историчара ФилозоФа необично су чисти и дубоки кад говори о патрнотизму. И васпитач и политичар, п прост грађанин свестан своје дужности треба да се позабаве одељком 0 народном духу у Сједињеним Државама. Нико није тако снажно и тако просто као Токвиљ нодвојио „инстинктивну љубав према Отаџбини" од „смишљена патриотизма". „Постојн љубав према Отаџбини која има свој извор у оном несвесном осећају који везује срце човечје са местом у коме се родио. Ова инстинктивна љубав стапа се са укусом нрема старим обичајима, са поштовањем предака и са успоменом на прогалост; они који осећају ову љубав воле своју земљу као што се воли очева кућа. Они воле мир у коме уживају; нолажу на мирне навике које су ту утврђене; привезују се за успомене које су им пред очима и чак налазе неке лепоте да ту живе у потпуној покорности. „Постоји један други патриотизам рационалнији од оног: мање пдеменит, можда мање ватрен, али плоднијп и трајашнијп; тај се патриотизам рађа на светлости, развија се помоћу закона, расте са вршењем својих права, и свршава се у неку руку с тим што се стапа са личним интересом. Човек разуме утицај који има благостање земљино на његово лично; он зна да му закон донугата да уделује у стварању свога благостања, и он се интересује срећом своје земље пре свега једном ствари која му је корисна а потом као за своје дело". И док онај нрви инстинктивни патриотизам може н попустити дотле се овај други све више и више учвршћава чак и у свестима оних који су најнозитивнији и пајреалистичнији, Токвиљ посматра државника и пита се шта треба радити кад наиђу тегаке прилике. „Треба ићи непрекидно напред и журиги се да се у очима народним уједини лични интерес са интересом земље, јер незаинтересована љубав према отаџбини бежи у неповрат". „Народни човек у Сједињеним Државама појмио је утисак који вргаи опгпта срећа на његову срећу, појмио јо идеју тако просту а међутим тако мало познату у народу. Шта впгае он се навикао да гледа ову срећу као своје дело. У пародној срећи гледа своју сопствену, и ради на добру државпну не само по дужности п из сујете, већ готово рекао бих из пожуде". Историјска настава —■ Извод из извештаја инспектора Радез-а У свом извештају истиче три принципа у историјској настави: Први је принцип по коме се наставнпку допушта слободан избор градива. Јасно је да је наставнику немогућно и помислити да пређе целу исторнју, подразумевајући под тим и онај мали део историје, који нам је познат. И наставник хемије и Фнзике такође не мисле да предају цео предмет, и ако код њих ностоји известан број закона, око којих се све грунише. У историји нема од свега тога ни помена. И ако постоје какви закони, историчари их још нису Формулисали. Историчар не може да узме ове стварп пре оних. Њему ваља да потражи утилитарне разлоге, ваља му да се користи знањем исторпјских Факата, било да учини да се боље познаје садашњост, било сасвнм просто да код својих ученика развије драгоцене интелектуалне подобности, навикавајући их да замишљају, да оиисују, да нореде личности, догађаје. ипституције нрошлости. Свакако промашиће циљ ако му настава буде Фрагментарна без везе догађаја и еволуције друштвене, п тога ради га програм