Просветни гласник

1090

просветни гласник

ђује, и кад се деси да има ма и на.јмање слободна времена трчи у оближњу Фабрику да и тамо помогне и да заради коју пару. Диже се пре зоре да поради по кући све нослове и да спреми што је потребно за дневни оброк. И онда кад је најдморнија и тада се ни ио чем не може иознати да се ма најмање изменила и да је у љубави ирема родитељима иоиуетила". Резиме — Своју детипу љубав треба иосведочавати онолико исто евојим иостуицима колико и речима и миловањима. У најмањим ситницама иородичног живота треба је такође изражавати. Родитељи, кад буду зашли у године, треба код своје деце да на(уу моралне и материјалне иомоЛи, која &е им можда*бити иотребна. Питања — Рекао сам вам да треба да „очитујете", да покажете своју љубав. Шта се хоКе тим да каже? — Зашто су знаци љубави у ситницама тако важни? — Наведите неколико примера. Испричајте одушевљење оне девојчице. Задатак — Реците сасвим искрено и отворено шта радите да бисте показали евоју снновљу љубав. Да ли је то довољно? Педагошка иримедба — Питати, ире свега. децу не шта би требало да раде, већ шта раде, да би их тако иоставили иред моралном стварношКу која им је својствена, а не иред моралноет којц би требало остварити; иотом их довести да сама утврде жељене усиехе. — Овај задатак је врста ирактичног вежбања, Пета лекција — Ваба и деда ГГавде влада; његов му је деда био ирави и угодни плен: деда се иокорава и радио шт ну унук зановеда »Деда, чекај* Деда је чекао, »Не, оди овамо«. Деда би дошао. Пролеће је имало сва права младог доба на схару зиму; како су н.их двојица заједно сачињавали лепу малу заједничву кућицу, овај малп унук, тираиин, и деда заробљеппк! Каво је јануар тражпо да се допадне месецу мају, то су њих двојица спајали и мешали преко дана своје игре, а иреко ноћ свој сан. Ох, каква небеска љубав између ова два добра створа. Н>их су двојица имали само једну собу; нису се никако растављали; прво слово као и први корак, каква дпвна прилика да се разумеју и да заје^иички опште. У овим речима је означена слика правог доброг деде, који је пун мидоште и нежности према свом унуку. Мали Павле је несрећно дете: изгубио је сво.ју мајку. Отац му се поново оженио, и ова жена која је требало да Павду буде друга мајка, ннје му указивала никакву љубав. Ннкакве доброте, ничег од милоште и оних материнеких брига тако пријатних срцу детињем. Маћија је тврдога срца према сиротом мадишану. Но ту му је деда; не пушта своје унуче никуд од себе, стара се о њему и брине се о његову васпитању. Шта значи и какав је био живот овога деде и његовога унука јасно вам показују речи које сам вам горе навео; но тим речима нисам хтео да вам говорим о њиховој срећи. Не мислите ди, пријатељи моји, да би се утисак који они на нас чине могао овако свесги и ре-