Просветни гласник

1094 цросвкхни гласлнк

својих малих руку притидао би ми у помоћ, и ја сам се једновремено осећао снажан и угодно и постајао сам страшаа; само сам се плашио да он кога не удари незгодно. „Кад би био кажњен и на њега би та казаа дејствовада као страшна неаравда. Кад би ме казни.ти и дали ми само сува хлеба, он би тада знао како да ми сачува половину својих јабука пли аечених кромпира. Једном ми је дошао сав уплакан, па ипак ми је тада донео парче шећсра, један грозд, и два три парчета печена меса. Права краљевска гозба! Питао сам га и дознао за шта је плакао: „Ах, рећи ће он, чорба је била тако добра и веома пријатна". Звао сам га по имену; али он мене никад није звао но имену, никад, кад би мени говорио, или кад би другима о мени говорио, није пропустио, а да не каже: „Мој брат", „брате мој"! Таква је.била наша узајамна љубав коју његов карактер и његова племенитосг не чињаху охолом, нити пак мене завидљивим". Овако говори о љубави између браће један велики писац. Ова прича пуна свежине и искрености, поред тих својих одлика, још је богата и корисним поукама. Два брата иђаху заједно у школу. Не волим да видим и да посматрам браћу и сестре, како свако вуче на своју страну, како свако иде за свој рачун. не водећн рачуна и не старајући се једно о другом, као да су у вечитој свађи и омрази. Имате једног истог оца, исту мајку, сви сте из једне исте породице, везе које вас удружују и везују не могу бити тешње ни срдачније: треба живети „заједно". Треба .заједно да идете у школу: пут не изгледа тада тако дуг; на путу се разговара; посматра се опо што се заједнички види на ливади, у шуми, на улици. Треба такође заједнички живети у кући, не треба се издвајати из заједничке куће, живети одвојено, не имајући нпкаквих веза нити односа са кућом свога брата или своје сестре, не треба живети оним издвојеним животом онога саможивца који ћути као заливен и у чијој кући увек преовлађује рђаво расноложење и љутина. Напослетку треба заједно живети срцем, треба једно другом посведочавати љубав, треба измењивати узајамне .утиске, идеје, плавове, аапослетку једно другом олакшавати досаду: све то зближава, уједињује све то чини срећним. Наставимо да даље размаграмо ону причу. Пада у очи она реченица: Увек смо биди заједно и све нам је било заједничко. Све им је било толико и тако заједничко да се млађи брат никад није запитао да ли старији брат има права или не. Кад би се старији брат свађао, млађи, ма да је био мањи и слабији, прилазио би му у помоћ свом моћи и свом својом силином. То је била она једнодушност, која се мора сваком допасти, и којој се свако мора поклонити. Она у исто доба указује на мало, племенито, срце и на одважност којој вреди подра-