Просветни гласник

1114

иросветни гласннк

□рема нашој моралној нерсоналности, а деца су, међу тпм, мпого пре но што се то и мисли, моралне личности које имају врло жив осећај о своме достојанству. Не треба у моменту кад закони ностају човечни у школу уносити нов знав реакције". Такве су главне замерке упућене телесним казнама: оне понижавају, јер кад их ученик поднесе, уништавају му вољу: оне су кобне, кад се ученик против њих буни; јер уносе у његову душу страховиту и одвратну мржњу и према учитељу и према свакој власти. Но други гласови, многобројнији, учинили су да се чују и друге идеје. Ти су гласови тражилн потпуну и делимичну реФорму и протестовали су против невероватне осећајности ко.јом је задахнута настава која се даје деди, зарад које се чине невероватни напорн да се избегне свака казна, сваки бол, сваки напор, уопште, што ће рећи да се од њпх удале сва она искушења која би била у стању да Формирају карактер и да приуготове човека за жнвотну борбу. Многи су били строги према овом васнитању која се задовољава одвратпом, никаквом дисциплином. „Двадесет година наставничког живота убедилл су ме о потреби васпостављања телесних казни. По нашим разредима, у ко.јима је између 45 и 70 ученика, измешани су разноврсни елементи и међу њима има створења порочних и анормалних, на која садашња диециилинарна средетва немају нпкаквог дејства, безначајна су..." Четири велике стране испуњене су окривљивањима и замеркама према чл. 20, према члант, који, како један признаје, никад ни.је нотнуно поштован. Деца, изгледа, да се покоравају само из страха. Један учитељ наводи за иример резултате које је добио анкетом у једном нижем разреду (деца између 9 и 11 године). Дао им је био овај задатак: „Један вас друг позове да се попнете на суседово дрво трешњу, п да оберете плод. Одговором га одвраћате да то не ради". Неки су истакли неморалност предложене пљачке, неки су се плашпли затвора или несрећног случаја, но седамнаест ученика (од двадесет колико их је свега било) нарочито су се плашили батина. И на основу свега овога овај учитељ прави овај закључак: „Главна је, дакле, етвар, која је спречила готово све ученике од рђава дела. телесна казна, физички бол". Анкетом је напослетку утврђено да понеки учитељи употребљавају пацке и батипе само у изузетним приликама. У главном сви признају несавршеност закона, многима тешко пада иретерапо поштовање дечје личности и критикују садашњу дисциплину, нонеки опет прнстају на васпостављење строжег дисциилинарног спстема, који би једини био у стању, веле они, да очеличи карактере и да ствара људе. Тагссе!; који је правио извод из одговора учнтеља францускпх који су стигли на отворену анкету листа Те Уо1ите — овако завршава своја разматрања: Да ли овом да додам п нешто свог личног? Пробуђује се у мени некаква туга разгледајући све ове одговоре. Наши учитељи изгледа ми покадшто да више не воле своје ученпке, свој разред свој ,.позив". И тога ради прибегавају сили да би учврстили дисцпплину. Они хоће оружје, јер, како пише .један између њих, „деца се впше не боје учитеља". — Ох! наставниче, којп си паписао такву Фразу, јеси ли ти још васпитач? — Знаш ли зашто тражпш васностављење телесних казни? Просто можда зато ,.што деца немају више довољно... љубави наставникове".