Просветни гласник

1116

ИРОСВЕХНД Г.1АСНИК

мењивања тедесних казни, с погледом да се ностигне добар резултат у васпитању деце, делегирано је дакле не од стране породице. век од стране Државе, и то саио од Државе. Из тога следује закључак да Држава може и да треба да одреди прнроду и примену ових казни. У већини немачкдх земаља законодавство је потпуно прецизно у овом погледу. По себд се разуме да се овде не могу у детаљима изнети све разнолике диснозицнје. Главно је то да је у свима земљама признато као законито средство примеаивање телесних казни. Но које су то личности којима је Држава делегирала своје право кажњавање? То су учитељи. И још је нераздвојна погодба да учитељ има службено наименовање и да је у ствари службеник, чиновник. Мало је, уосталом, стало до тога да ли он има титулу привременог или сталног учитеља: и у једном и у другом случају ове су атрибуције апсолутно једне и исте. — Од овога принципа потичу разнолика ограничења. Слободни учитељи и слободнд проФесори немају службеног права да изричу'телесну казну. Ако би се тим кадшто и нослужили то је по специјалној конвенцијд утемељеној између њих и родитеља, и чак у границама које закон означава у вршењу очевог права на понравцд детињој. — Ученици учитељских школа који имају службу у каквој придодатој, прдватној школи, немају такође службеног овлашћења, па према томе ни права да дзричу и нзвршују телесне казне. — Тако је исто и са оним учитељима који врше замену, јер учитељ није у стању да нренесе ма на кога било право које је стриктно његово лично ц које је нерпздвојно од његове дужности. — Тако исто представници вере, свештеницд, пастори, рабини имају права на употребу телесних казни само под тачно одређеним погодбама. Треба да их зато овласти Држава; овлашћење које би случајно добнли од викара или владике било би без икакве законске врбдности. Они имају права и могу кажњавати: кад у школи предају обавезну релдгијску наставу, по одређеном д прописаном програму, .јер су тада у својству представндка државних: кад су овлашћени да нредају какву другу науку нли су задобили учитељеву Функцдју. У овом другом случају стичу општа права и према томе имају судску власт над свима ученицпма који су поверени њихову старању; у нрвом случају пак нмају право судске власти само над децом коју поучавају вери. чдји су тптуларип представници. Како ово учптељско нраво није апсолутно, очевидно је да га.учитељ не може извришти ма нрема ком, и ма у ком било случају. Прва је погодба да ради као чиновник, а не под титулом приватног учитеља. Његова власт дакле ностојн према оним личностима. којима је он својом службом, непосредни старешдна, то ће рећи његова се власт распростире на децу чије му је васпитање н образовање службено доверено. Његова је дужност да пази да нс ногрешд. Његово директно право потпуно је ништавно према оним личностима које нису ученици из његове школе а учине какав престун у школским просторијама, па ма то било и за време предавања; њему остаје једнно право да се на такве изгреднике жали д да се обрати надлежној власти. Из свега је јасно да учнтељ има права телесне казне нрема ученицима из оне школе у којој је на дужности: ово право није ограничено само на децу из његова разреда, већ се распростире на сву децу из те школе, дз сасвдм простог разлога што је он постављен за учитеља те и те школе, а никако једног дела њезиног. Учитељу је забрањено да удари ученика из друге школе чак и онда кад му овај намерно не укаже своје поштовање; .све што може да учини лежи у томе да случај доставл своме