Просветни гласник

81*

ИРИКАЗИ Ж ОДЕНЕ

1237

га је ионизио. Права хришћанска коицеиција о Богу далеко је од вулгарног и апокриФног схватања простог света и његове књижевности, коме со и Манцони придружио. Прави хришћански Бог не држи земаљске теФтере и не води кривични протокол. * Најбољи део „Вереника - ' чиии неколико реалистичких тииова, у првом реду Дум Абондијо Перпетуа и Агница. Они су живи, лриродни и истинити, онакви какви су сретани тада. какви ће се наћи данас и какве ћемо видети сутра. Ниједна битна црта њихова карактера и темперамента није ни зацрњнвана ни иозлаћивана, ни ширена ни поткресивана. Да Манцони није, на своју штету, онолико импрегнисан религиозношћу он би могао дати красан хумористичан роман и локрај све љубавне идиле коју је желео спровести кроз „Верепике". И ако је он сву своју љубав пренео на Луцију и Ренца, на кардинала Федерига и оца Христифора, ипак они не могу ни за часак бацити у засенак оне три најсавргаеније израђене личности. Проста истина у роману често има већу драж него најраскошнија Фантазија. Ми се можемо дубоко локлонити пред величином кардинала Федерига и с чуђењем застатп пред тајанственим преображајима оца ХристиФора и Безименог. Али у њиховом нрисуству ми се осећамо некако везани и збувени, као прост човек у каквом сјајном салону, сред непознатог друштва, које само крадом сме да посматра. Али чим се укаже било дум Абондијо, било Перпетуа нас обузима пријатно осећање, које се увек јавља кад се међу туђинима сретне добар познаник, ма то не био ни ваљан пријатељ ни особито честит човек. Одмах им с осмехом на уснама хитамо у сусрет било да их потапшемо ио рамену, било да им припретимо прстом, према томе како су заслужили. Али они су напш, они су од овог света, а оне друге, оне светле личности изгледају нам непојамне. неразумљиве и од неког вишег, непознатог и мистичног света... Портретисање личности у Манцонија увок је довољно снажно и пластично. Бад год баци свој приповедачки ласо усред истинскога света, увек улови но какав интересантан примерак. И дон Феранте, и Гертруда и дона Праседа п Тонијо, и Конте Стриц и др. еиизодпе личности оцртане су с великом вештином. С мало речи и у мало покрета обележене су у њих најзначајније одлике, те одмах знамо с ким имамо посла. Разуме се да се од Манцонија не може очекивати она висока скулиторска вештина којом израђују своје личности Тургењев или Доде, али су ипак и његов труд и окретност за поштовање. Најслабији су п најкоивенционалнији Ренцо и Луција. Манцони им је одузео сва узбуђења младости и све заносе љубави, а- није их могао ничим заменити. У такој тешкој олерацији вереници су изгубили много крви и постали су учмали и анемични. Манцони боље запажа предмсте спољног света него психичка стања личности. Још је, донекле, способан да уђе у ток размишљања његових личности, да лрати идеје које у њима порађа овај или онај догађај и да *уочи обичније маниФестације исихичког процеса који се развија у њима. Али он или неће.или не сме, или, најзад, не уме да трага за развојем јаких емоција, да обележи дубока узбуђења, да открије велике страсти, да схвати нагле душевне ерупције или да се удуби у тешка и очајна стања духа која се карактерпшу малаксалошћу нспхичке енергије. Манцони, тако да каж .ем, стиже само до ходника и предсобља душе и опажа једино онолико кодико се да открити кроз случајно отшкринута врата. До праве лабораторије душе, тамо у тајанствене одаје, где се осећање пење до тачке кљу-