Просветни гласник

1236

просветни гласник

нарави и обичаја једне епохе; оцртао пустош коју чини једна опака зараза. И на многим местима он говори паметно и истинито, а.1и ипак иштети на иокон. Бао замађијани змај из гатке Манцони једним махом збацује своју кошуљицу која га везује за земљу и ослобођених крила покушава узлетети к небу. Да узмемо само један пример: кугу (далека јој лепа кућа!) У очима Манцонијевим куга није страшна епидемија која дели смрт и сеје лешеве на све стране. Ова је у њега бич божји, оруђе његове правде. Кога она погађа? У првом реду зле и онаке људе, бездушнике и насилникс: Дон Родрига и Гриза. „Баш добро" вели задовољан чдталац, „нису што боље ни заслужили! Али ако остане само на томе Манцони ће изгледати више но смешан. Зар куга умара само и једино два три лоша човека? Еад би јој одузео карактер пустошне заразе, романсијер би изишао и сувише неискрен и бесмислено тенденциозан, показао би се незналица и варалица. И зато Манцони пушта кугу да бесни и да коси читаве масе света. Али каквог и којег света? Све неке стране људе, непознате н по имену, и по изгледу, и ео Фамилији, које једва да можемо н жалити. Знано — вољено, каже наш народ. Читалац је сву своју пажњу и сав интерес свео на веренике и с извесним узбуђењем прати њихову судбину. Тако загрејан и запнтересован за љубимце романа он жури кроз роман не обзирући се много лево и деспо,, само да не би изгубио траг Ренцов и Луцијин. У тој журби кад стигне на страну 566 — 7 читалац сусреће једну тужну и дирљиву сцену, која би га јако ражалила да није његово осећање заузето Ренцом и Луцијом. И зато он п на тај трагични призор баца само једно око а другим нрати Ренца кога раније у мало није нремлатила сујеверна светина. Читаоцу нпјс до распнања суза! Треба их штедети за веренпке, ако их куга умори. А ако их милостиво поштеди, ко ће је преклињати и жалитп за њеним жртвама. кад су најдраже личпости романа сиасене од опасности! Тако је Манцони схватио кугу. Она није слена и бездушна зараза, него „велики бич божји... добра метла; помела је неке људе, којих се, децо моја, никада не бисмо курталисали" вели Манцони кроз уста дум Абондијева. Па онда додаје: „Ох кад би куга увек и све овако свршавала, баш би грех био оговаратп је". Ето таква је Манцон^јева куга: сажаљива према добрима. Њоме руководи божја рука која штеди Репца и Луцпју. Зато се о њихову љубав разбија бес дон Родригов; зато се Безимени преображава, и зато, најносле, и сама куга пред том љубављу полаже оружје. Манцони говори кроз свој роман: треба бити добар, треба бити нобожан па ће милост божја дати награду и то не тамо на небу, него овде на земљи. Манцонијева побожност није вишег религиозног ранга, ни алтруистичка и ФилозоФСка, него ова пучка, практична и егоисгична. По Манцонију бити рђав није само ружно, него и нерентабилно. Нанротив, доброта и псбожност вуку добар интерес. Не само да су Ренцо и Луција епасли живот из опште погибије, него су се још и добро запмали. Еуга је уморила неког власника свиларе, од чијег ју је наследника Ренцо купио по јевтине новце; Безимени им је поклонио сто скуда; паследиик Дон Родригов платио им је за имање двогубу цену а млетачка власт ослободила их је за десет година „од сваког стварнога и личнога намета". Све је то лено и-красно, али Бог који се бави овим доброчинствима еп <1е1аП више личи на богове грчког и римског политеизма или на божанства древног паганизма, него на хришћанског Бога. Манцонн је претерао у побожпости и тиме нахудио религиозној идеји коју пропагпра у „Вереницима". Место да уздигпе Бога он