Просветни гласник

прикази и одене

1235

Такво лукавство и ако је и врло наивно и ниогом употребом иохабано ииак има уснеха. Паивнији читаоци често затреите и очи им се замагле. Ми други који познајемо мајсторије романсијера Манцонијеве врсте и који смо оваквим сденама често лрисустиовали код разпих песника и ириноведача не дамо се лако преварити. Као Тартареи КауФману и ми смо готови рећи таквом песнику: „лакрдијашу један, зпамо ми да пема никакве опасности". Заман Манцони прави у тренуцима туробно лице, иоле разумнији читалац кроз све јауке и уздахе чује из даљине звуке сватовца и звек попиног дуката. И доиета, збива се као што завршује песник: „Док се једном алах не смилова па п' Једно другом даде, те престаше ваји: Загрлили су се, љубавници мили, И после су сретпи, задовољни били, Све су бриге прешле. срећа им је цвала, — Но једва једанпут ! — Милом Богу хвала!" Да. једва једанпут и то чак на 635. страни, поп1то су прошли и кроз гору п кроз воду и кроз огањ, као што каже гатка... Љубав у Манцонијевом роману има потпуно идилски карактер. Манцони је срамежљивији и од опог постидног Стојана из пагае народне лирике. Заљубљени пар — Реицо и Луција — немају пи саблажњивих снова, пи с.ладостраснпх тежњи, ни вреле и запаљиве крви. У целом роману, на огромно запрепашћење Француза, нема нигде ни једног љубавног пољупца. Да није оно мало суза при растанку и но неког прокраденог уздаха мислио би човек да су Ренцо и Луција два ортака којима се смета, да отворе радњу а не вереници којима је један насилник заставио срећу. Манцони је не само бескрајно далеко од Золе, Флобера и Прево-а него је на читав пушкомот и од Тургењева, Толстоја и Џорџ Елиота. Љубав Ренцову и Луцијпну умртвио је Мапцони само по маниФестацијама, али пе и по латептној снази њепој. Она личи на нриродне силе: електрицитет, магнетизам, хемијску акцију и др.: не види се како ради али се сазнаје ресултат њене акције. Љубав т „Вереницима" пролази кроз тешка искушења, али остаје „стална и непокољебљива", како имају обичај рећи владини листови за политичку ситуадију. Манцопи верује у љубав и одобрава је, али захтева од љубавгтика да се држе под меру и да буду сасвин чедии и благоразумни, ако хоће да се удостоје части ући у његов роман. * Са чега долази то цепзурисање које Манцони врпш над мислима, осећањима и покретима двају веренпка? Могло се помислпти дајетоме узрок лобожност Манцонијева, алп то не би било разумљиво. „Светописмо" има свој „Стари Завет", а та света књига и сувише је либерална у овом погледу. Па ипак изгледа да је Мапцони своју религиозност схватио сасвнм искушењачкп, п да је по примеру св. Антонија, победио ђавола и изнудио сам од себе потпуну чедност. Сем уздржљивости о којој је реч Манцони је своју књигу и иначе богато прелио побожношћу. У овој љубавној историји много је више хришћанских изрека него нежнпх шапата. На све стране само захвалност Богу, који је, ио Мандонију врховни овоземаљски судија свих људских дела! Манцопи је ипак гледао да измири стварност са шпмерама, те да роман не изгледа пресамићен од побожпостп. Он је дао широку основу својим „Вереницима": упео један део нсторије, забавио се изношењем пгосветнп гласние . II књ.. 12 св.. 1912. 81