Просветни гласник

1234

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

живота, осим тандркање кода с мртвацима, запомагање сиротнње, јаукања болесника, урликања полуделих, подвикнвања укопннка 1 ... Међутим, сваки би се преварио ко би „Веренике" судио по цитираним пасуснма. Онн нису књига грозе и ужаса. Читалац пошто прочита цео роман нити стеже руку у песницу, нити проклиње људски род, нити осећа презрење према животу. Манцонн као онај Додеов Костекалда изгледа страшан само нз далека. У стварн он је једна добричина, а његов роман благонаравна књига. Манцони воли људе, хвали живот и верује у добро. То је у истиии онтшшст, коме се прохтело да зађе за часак у мочари песимизма. Пошто је из тог глибања по раскаљаном тлу изнео рђаве трагове, оа је похитао да се брзо очисти и углади, те да може спокојно приступити пристојном друштву ведрих п расположених људи, честитих Хрншћана и солидких буржоа. Манцони није од оних, који, као што каже Змај, јадикују што нема руже без трња, но од онпх који се радују што се чак и на трњу^могу наћп руже. У ноловини XVII века, у распарчаној и морално разривеној Италијп, у доба власничког беса и разуздане нљачке, у времену кад куга и рат раздиру покрајину Миланску, Манцони је открио срећу и блаженство, створио једну љубавну иднлу с мелодрамскимзавршетком, и прерадио једног распутника у побожног ћелиота и једног архиразбојника у благородног витеза. Она беда и невоља која се налази у „Вереницима" није се нахватала по роману као паучипа по кући небрижљиве домаћице. Она је ту намерно осгављена, као супротност блаженом животу праведних душа. Манцони зна колико антитеза и контраст доприносе разумевању психичких и социјалних појава и како велики, генерални закон о релативности вреди и у уметностп као и у науци. Монотоност и једноликост увек су досадне. Непрекидно задовољство постаје отужно, као што чак и дуг одмор замара здравог човека. Песници који су казали: „иза плача веселије појеш" и „сладак је одмор после вел'ких мука" изрекли су само један исихолишки труизам. Да је Манцони венчао веренике на 23. странн ромапа, као што су они желсли, читалац не би осетио према њима никакву особиту наклоност. Шта се кога и тиче што се један млад сељачки пар заволео и узео! Као да то не бива сваког божјег дана на овом широком свету! Али Манцони је уз сву своју доброћудност ипак џо мало лукав човек. Он је узео у помоћ један стари мотив, због кога Мирца СхаФи онако заједљиво пецка свога песничког ривала Мирцу Јусуфа. Раставио је љубавнике те да се збуде како песннк вели: „Они се заклеше, да ће остаг верни. Али удес дерни Растави их младе! Она ј' лила сузе, он је јад'о јаде.

Али на једаред начини се скок Мислшп, ево, сад ће смиловат' се Бог... Ево су већ близу — дај им, Боже, дај! Сад ће да се нађу, пак ће бити крај. Ал' судбина клета Растури их опет на две стране света, Она за њим плаче, он о њојзи снива — Ко што то већ бива.

1 »Вереници® схр. 563/4.