Просветни гласник

1238

п.росветни гдасник

чања или спупиа до тачке мржњења тамо не допире његово око, јер као да нема чаробни талисман великих уметника пред којим се отварају све ризнице. А може биги да је све ово хотимично п да Манцопи као добар хришћанин, и не жели изнети дугаевнп процес до његових необичних покрета. Држећп своје личности под јаком религиозном контролом, он им не да ни да се т добру мпого понесу ни у злу сувише попиште. Пре него што би био истинит Манцони хоће да буде пристојан. Његов развратник дон Родрпго изгледа готово чедан према типовима исге природе у романима савременог Француског натурализма. Манцони не допушта у својим „Вереннцима" никаква осећања од велике експанзивости, ничега одвише бурног и јаког. Тамо нема ни шумног смеха, ни горког нлача, ни луде радости, ни претераиог оча.ја. „Све сос мера>", што рекао Кир .Тања... * „Вереници" су пространа књига, пуна свега и свачега, као какав источњачки безистан. Манцони, баш као онај Нушпћев Јоца Радуловић пз „Шопенхауера" воли да буде оиширан. „Вереници" су један мозаик састављеп из разних епизода; ту је преображај оца ХристиФора, ту покајање Безимепог; ту љубавни роман Гертрудин, једина слика у којој Манцопп престаје да буде религиозни занесењак и постаје готово скептичан лајик; ту побуна у Милану; ту куга и њен бес; ту рат и дипломатија; ту буран живот нлемића XVII века: ту нарави и обичаји тога доба; ту, најносле, љубавна идила Ренца и Луције! Дајесве то највиша и најчистија уметност па. постаје отужно, баш као Дамњапова чорба. Бар ја тако осећам, јер оно што ми се не допада у Толстоја не могу волетн пи код Манцонија. Таква епска опширност могла је још поднети у доба кад су књиге биле ређе а читаоци бесцосленији. Данас су књиге преплавиле свет, живот је постао разноврстан, време је врло скупо а послови јако разгранати. И у пауцп и у књижевностп треба се данас. чувати нагомиланости и излишностп. 'Греба ослободнти роман од свега што му је туђе и пенотребно. Велики принцип поделе рада користан је и у чистој књижевности. Шта ће роману филосоФска размишљања, детаљне исторнјске чињеницс. саопштавање научнпх идеја? Нека то остане философу , историку и научару, а романсијер нека нзноси сцене друштвеног и породичног живота, и нека запажа дупгевна стања својих личности. Често и најбољи уметници падају у погрешку да, као Толстој, саопштавају у роману службене рапорте и владалачке прокламације или, као Зола, износе готово секционе протоколе и клиничке записке. Све то прави роман табетичним. Свет и живот препуни су чињеница и Факата, алн треба умети добро изабрати и још боље конструисати. те да се роман не распојаси, пли да не постане сув, опор, коштуњав и чворноват. Нпкад се не може ром. нспјерима сувише нацрепоручити да буду концизни и да ее не машају онога што пм не треба и чему су невешти. Једнако и непрестано треба пм попављати Парасијеву реч: Обућар нека не иде даље од обуће! Јаша М. Продановик Веуие Ресјадодјцие, свеека за новембар 1912. годлне. Уменички дан — С1. Реггои«! — У облику иисма износи писац овога чланка своја дуготрајна разматрања о томе, како ђак средње школе проводи свој дан према данашњем наставном плану и налази, разуме се, да је ђак преоптерећен, и да би требало учинити нешто, што би се.