Просветни гласник

1160

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

А.д и сдобода не значи безвлашће и незаконитост, стога и овде, као и у уметности, закон ујемчава праву слободу. Само што тај закон не сме долазити споља, не сме личити на силу, него је то онај закон, коме следују наше унутрашње снаге, и којему се морамо потчинити, ако хоћемо њим да владамо. Такав закон мора бити одређен природом самога предмета, природом онога, за кога се настава спрема, па и. природом онога, од кога ова потиче, а не неком педагогијском конструкдијом и архитектоником, без подједнакога обзира на све наставне' чиниоце. Сваки предмет има и свој метод, и овим је у главном одређен и метод у настави; у главном, јер се метод једне науке и метод у настави те науке не могу никад нотпуно поклапати, и стога стручна спрема сама собом још не чини учитеља. Ни историјски развој, ни систематски рад једне науке не слажу се с развојом и редом у настави, јер у настави дајемо често у почетку оно, што се у науци појавило истом после дугога времена, као што не почињемо ни с елементима ни с претпоставкама једне науке него с конкретнијим и познатијим деловима њезиним. Осим тога у настави немамо ни толико времена, да читав развој и ред једне науке приказујемо, него смо приморани, да одабирамо, и да садржину једнога предмета доводимо у везу с другим и одређу.јемо је према садржини других предмета. Ако у избору наставнога градива и одлучује објективна вредност предмета (знања и погледи на свет, које смо нримили од својих предака, умножили их или пречистили, и према којима се у животу управљамо, предајемо својем нараштају, да он то исто с њима учини), то нам ипак у настави не може стати једино за тим, да предмет просто предамо ученицима или да, као што је то било обично у средњем веку, садржину једне књиге преточимо у главе ученичке. Колика била вредност једнога предмета, циљ његов у настави не може бити тај, да се само у памћењу добро утврди и тачно понови. Његов је циљ и да развија духовне снаге ученичке, и овај нас доводи до питања „ како да се градиво предаЈе и учи, да би постало умна, чуствена и вољна снага". Поред обзира на објекат (на предмете) долази и обзир на субјекат (на ученика) т. ј. обзир на начин, метод, којим се они овоме предају. Ко хоће да образује децу, мора хтети обоје, што чини образовање, дакле и науку и методику, не сме се зауставитн ни до пола пута, прећи само науку, нити отпочети свој ход од половине пута, прелазити само методику, — учитељ мора- прећи читав пут, и кад га је од почетка до краја свршио, истом се тада спремио за свој позив. Важност се „Формације учитеља" у новој педагогији све више истиче, па се ставља чак и на прво место између свих проблема педагогијских. ,У овоме проблему о Формацији учитеља имамо синтезу свих осталих и можемо га обележити као педагогијски нроблем раг