Просветни гласник

1166

ПРОСВЕТНИ ГДАСНЦК

ако ученицима нису довели до свести, како се човек уздиже од анималности до рационалности и хуманости, и како човека не треба да одређује чулна, Једнострано одређена воља, но разумна, која, уме да одабира између датих мотива. Сви учитељи треба свесно да раде на томе, да об.јасне ученицима однос појединца нрема заједници, према целини, и да их отпусте потпуно свесне о дужностима, које имају и према себи, према развоју својих снага и својих способности, које треба да употребе за опште добро, — ако се појединци не буду развијали и снажили, неће моћи ни целина. Самом наставом или ограничавањем на наставно градиво, овај се задатак неће моћи у потпуној мери постићи. II ту је прилика, да се с тим задатком спојн и други велики задатак, да се настава доведе у везу са животом, да настава и живот не теку одвојеним путовима, који со никада не састају. Поред великих догађаја у историји (у најширем значењу речи) и властити доживљаји, и ученички и учитељски, дају прилике за илустрацију оних великих моралних истииа, и не треба их пропуштати. То може само нотпомоћи, да се место многих мисаоних кругова, који би се међусобно често и нападали и ученика остављали у сумњи и у недоумици, начини један учвршћени мисаони круг, који ће га водити до прибраности и до сталожености, које су тако потребан услов за сваки успешни рад. У такој је међусобној вези наставних предмета с постојаним обзиром на општи циљ васпитања и на властите доживљаје ирава концентрација наставе, којој је средиште, као и у свим васиитним и наставним поступцима, у личности васпитаниковој. Ова је концентрација тим иотребнија, што се школа не може ограничити само на то, да просто предаје науку, да даје само знања и увежбаности, а нарочито не у нашем времену, када осталн васпитни Фактори (црква и породица) губе своју некадашњу велику моћ, и на омладпну утичу други Фактори друштвени, којих је утицаЈ често сасвим далеко од тога, чему смерају васиитање и васпитна настава, или који делују често и у сасвим противном правцу. Таковом концентрацијом наставе учитељи ће показати, у чему је заједница њихова рада: да није зграда, у коју сви с ученицима долазе, оно, што их заједно одржава, него идеална добра, која су примили од старијих иоколења, која треба да очувају и унапређују и у истом их смеру пренесу на млађа ноколења. То је једна врста концентрације. Она има иред очима општи циљ васиитања, коме се и настава мора подредити. Али јединство наставе потребно је одржати и на други начин, у настави самој, и то између предмета, који наставу чине, и између лица, која у настави уделују, а у смеру, да знање, што га ученици присвоје, не остане расцепкано и раскомадано но иовезано и уједињено. Ако и јесте за овај рад у настави назив „концентрација- уобичајен, погодан није, јер ту нема јед-