Просветни гласник

СЛУЖВЕНИ ДЕО

1195

нећб ни моћи ученик, који је научио сво.ј задатак самоуједној Форми иди у једном реду, који није упућен, да поједине Форме и редове раствара, да чињешше посматра с разних стајалишта, да из појава једнога реда ствара нове редове. Ео зна наизуст све коњугације, а не упознаје време гдаголеко у задатом штиву, не уме да изводи варијацнје на њему (да нпр. једну реченицу са садашљим временом претвори у реченицу с нређашњим), и не уме у превођењу да примени научене обдике, за тога се може мирне душе рећи, да не зна коњугације, јер он зна само један ред, а не зна саму ствар. Стога је потребна она промена редова, да би се постигла покретљивост знања, и створида могућност за што издашнију примену њихову. Без тога се настава не доводи до разумевања, до самосталнога мишљења, но се задржава само на механичком памћењу, а тим не долази ни до половине свога иута. Свако градиво, једном предато, мора дакде бити и нотпуно разрађено и доведено до самосвојне примене. Еао што видесмо, настава почиње с опажајима, с конкретним стварима, и с њима треба и да заврши. Ако се и мора попети до апстрактности, она се не сме у њој изгубити, она мора увек наћи и опет пут доле до конкретности. Као што отпочиње с искуством, с учениковим искуством, тако мора и завршити, али сад с проширеним и с удубљеним искуством. Учениково искуство не треба никада ограничавати на оно, што се у школи тече, ученик треба да дође до сазнања, да он и у кући, и на улици, и у игри, и свугде у дотицају са стварима и бићима тече искуство, које у школи треба само да среди, и које исто тако уме применити као и оно, у школи задобивено. Један је наш ученик мислио, да у његову разговору с друговима нема предиката и субјеката, и да се ови находе само у учитељевим примерима и у читанци, — то је исто тако као што мало дете мисли, да гуска и патка нису птице, јер их не види високо у ваздуху. А таких је иримера много, врло много, а настава је зато ту, да их буде што мање. и да доведе у везу искуетво живота с искуством у школи. Наставни ток обухвата дакле анализу, синтезу и разрађивање градива, и у томе току, у ком се градиво припрема, предаје, сређује и нримењује, настава може бити експозитивна, експликативна и генетичка, а облик њезин монолошки (акроаматски) и диолошки (катехетски). У којој ће мери и у каквим међусобним односима бити употребљени ови наставни степени, наставни поступци и насгавни облици У једном датом сдучају, стоји до градива (предмету се и његову иманснтну методу не сме чинити насиље, граматика се и геограФИЈа, историја и математика немогу на један и истиначин предавати), до учитеља (његова дара, његове способности и умешности), до ученика (на свима сгепенима се не може једнако предавати, па ни на једном и истом, јер је материјал ученички увек различит), и до остадих при-