Просветни гласник

88

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

једничком наслеђу, од страха наеледили сте мало већидео; ето, то .је све. Само, ви мали плашљивци, вама .је додељена посебна дужност у животу: вама треба да ностанете од пдашљиваца јунаци, одважни створови. Еако да учините ово чудо ? Један велики философ Декарт учи нас томе овим речима: .Да бисмо у себи изазвали одважност и одагнали страх, није довољно имати само воље зато; већ, такође, треба се потрудити и посматрати разлоге, предмете или примере који убеђују да опасност није велика; да увек има више сигурности у одбрани него ли у бегству; да ће се стећи и славе и радости кад се победи, уместо што се може очекивати само жаљење и стид што се утекло....". Да бисмо следовали савету Декартовом, пре свега да испитамо ваш страх. Од чега се, дакле. ви обично плашите? Од муње и грома, од каквог пуцкарања или од каквих предмета које сте у мраку сагледали; од пса кога сте на путу срели, од краве која је у вас унрла ноглед кад нрелазите преко ливаде на којој она иасе. Но, реците ми, колико вас је крава досад уболо роговима? Колико вае је наеа ујело? Оне ствари, које сте преко ноћ гледали, премрли од страха, зар се ниете толико пута уверили, кад је свануло, да су то биле ваше хаљинице, ваша обућа? Колико се пута пред вама после каквог шушкања или нуцкарања указао лопов ? Колико вас је пута досад оналила муња, и кодико вас је нута погодио гром? Свакако, има примера и кад гром убија, има примера крађа, зликовачких нанада: но то су све догађаји; њих можемо избројити, њих наилазимо забележене по новинама. Овим се већ можемо храбрити. Сваки иут кадгод вас обузме страх, сетите се да ете га већ пре тога толико нута осетили, и да вам се тада ништа није десило. Страх вам се дакле хтео да наруга.Реците му тада: .Познајем те већ, иди, и остави ме на миру". И кад тако будете радили, већ сте на путу да постанете одважни. Сад пак треба вас убедити „да је увек сигурније бранити се него ли побећи". Ово Декартово начело потврђу.је се изреком: „Страх не избеже опасноети". Додајмо да ту опасност страх још често етвара. Узмимо једног пса; он ее слободно шета, пошто су му ноге за тај посао врло згодно скројене. Наједанпут застане пред једном балегом — о укусу не може бити говора, свако има свој укус, — а затим се ноново крене; но његов га нос вуче ка узбрдици; њушка и наиђе на траг какве животиње, која је туда прошла; потом одједном удари у трк; рекао би човек као да се присетио да има нешто брзо да сврши и као да би да накнади изгубљено време.