Просветни гласник

ШКОЛСКО КРЕТАЊЕ

97

у кућевним нословима, у школи односно у кујпи школској нема ничег другог до оних ствари, којих може бити у радничкој кући. Сваке суботе ученице остају код својих кућа, да тамо номету кућу и доведу све у ред. Радећи тако многе кућевне нослове, оне већ унапред стичу многа и многа знања која су им потребна за њихов доцнији живот. Да би се развило осећање одговориости и владања собом, ова је гакола ус.војила систем самоуправљања. Дисциплина и ред остављени су самој деци, која израна науче да сама собом уирављају. Резултати који су, на овај начин, добивени веома су иовољни и утичу на морални успех целога предузећа. Захваљујући овом васпитном систему ученице много лакше и нравилније посећују школу но нређе. Њихово је опште развијање много брже и хармоничније, и њихова култура много сређенија и потпуно координирана. У тренутку кад напуштају ову школу, ученице су тада свесне да је завршетак школовања прави почетак дуге периоде васпитавања и да њима треба, да би постале праве и ваљапе домаћице, да. истрају у својем домаћичком знању. Жеља да постигну циљ који су себи истакле, под сроћним утицајем ове школе, наоружава ове младе девојке одважноћшу и добром вољом пред тешкоћама или неусиесима у почетку своје каријере. ТТТто се пак тиче родитеља, они се све више и више интересују школом која учи њихову децу раду свакодневног живота и чини их активним и упућеним. Наставнице, ученице и родитељи, уносећи у ово ново иредузеће своју енергију и своју истрајност пионири су много бољег васпитања које трансФормише тколу и припрема је да буде оно- што би увек и требало да је: приирема за живот. Овом прпмеру следовало се већ са успехом и по другим местнма. ^ЉАисиНоп вл. * Проблем селекције у средљој настави — Решење овога питања једно је од најтежих. Доскора се врло често задржавало на појединостима, уместо *да се пришло целокупном питању и његовом решењу одједном. Врло се често губило из вида „да колективност треба да иде иред индивидуом и да индивидуа треба овој да је чак потчињена, и да, својим васпитањем и настављањем, иослужи интересима колективности". Противници одабирања (и испита за прелажење такође) врло су многобројни. Ту су пре свега родителл, који лако не верују у интелектуалну недораслост своје' деце. Затим су ту нроФесори, бар извесни проФесори, који се тешког срца решавају да по стпцају ирилика одбаце овог или оног ученика који је апсолутно неиодобан за средњу наставу. Напослетку, ту су и сами ученици који не сткарају себи појам о својој пр&вој вредности и о вредности својих другова и не појнмају увек зашто сусед успева док они напротпв пропадају и поред истрајпијег, преданијег, па чак и кориснијег рада. Ниједно се од ових створоња не занима онштим интересом. Тако би се бар могло поверовати одмах, с прва. Али чујмо, како бране своје идеје: „Потисните селекцију, и тим ћете учинити да ишчезне страшило које доноси породпцама данчма, недељама и месецима зебње и неизвесности, и ученицима одузима оно што им је најдраже и најлепше, веселост и радост. Потисните селекцију и снага и здравље постаће главна одлика млд,дежи.. Замислите, ако сте у стању, изванредни интелектуални наиор који је деци потребан сва.ког тренутка да би могла предвидети и отклонити све тешкоће; додајте томе лажи, изговоре, који извотеперавају морални осећај п ирипремају за друге неупутности. просветни гаасник , I књ., 1 св., 1913. 1