Просветни гласник

110

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

они примају све што им се пружи са једном истом равнодушношћу без разлике, израђују га, и у њима се не преварц ни један наставник. Наиротив, деца са неким склоностима и нарочитим даром често не успевају у свима ствартша. Други су спори, тешко схватају, немају банг јасан и оштар разум, али зато имају изврсне особпне характера, јачину воље, верно вршење дужности, врло пристојно понашање. А из већине „ученика за углед" не постају увек најзнатнији људи, већ из оних других природа. С тога школа мора барем толико водити рачуна о њима, да им шголске године или и један део њихов не постане мучење. Наставно градиво мора се одмеритп е обзиром на све иредмете у једнои разреду, тако да га нормалан наставнпк може са нормалним разредом прећи без претње и грдње и без журбе. Са учепицима доиста не треба поступати сувише као са слаботињама; али нарочито ваља имати на уму, да они и строгост иодносе, ако је опа удр) ■ жена са иравичношћу. ТГисац нема намеру, како сам вели, да наставницима чини прекоре. Њихова је нарочита заслуга, што неповољне прилике не причињавају још веће штете. Јер школа са препуним разредима и препуним иаставним градивом једва даје времена за посматрање, за познавање инднвидуално«ти и за вођење рачуна о њој. А да ли би смањивање суме знања било доиста велика несрећа? Најважнији посао школе пе би тиме ни најмање био оштећен: навпкавање на редован и темељаи рад, на логично мишљење, на спајање и обухватање, на вршење дужности и владање над собом самим. Развитак характера, срца и Фантазије без сумње овим се потпомажу. Средња школа има велику дужност, да кОд ученика развије најважније особине, на којима се оснива добро државе и народа. Наши ученици лажу своје наставнпке. Зацело не сви, али ипак и не мало њих. Па ииак они воле по себи истинитост безусловно ире но неистинитост. Међу собом су они ипак часни. Код паставника мучно да више цене другу коју особину него отвореност и правичност. Али ако се сувпше често од њих тражи оно што је једва или тешко могућно и ако се неиснуњење узима као постунак, који заслужује казну, онда се они — и против своје воље натерују на улогу слабога, који држи. да су му донуштена сва средства у борби са сувише јаким. Ппсац завршу.је : „Дакле не ово прекомерно једнострано истицање разума и знања већ хармонично образовање. Више времеиа за обазирање на млађану природу уопште и особеност појединих ученика. Више времепа и за погледање преко школскнх зидова у живот, из кога ученици долазе, и т живот, за који они дозревају". На четвртом месту у овој свесци пенсионовани директор др. Ф. Тимен (Тћитеп) под натписом „2п ТеисМепђегдегв »УаЛетеспт" чини неке напомене на познату Лајхтенбергерову књигу „УаЛотеснт Гиг јипде Тећгег", коју смо ми приказали у март-априлској свееци „Просветнога Гласника" за 1911. годину. Писац и сам веома цени Дајхтенбергерову књпгу п: жели, да се његове напомене, које су такође потеклс из искуства, сматрају као „скроман прилог" тој књизи. После овога долази: „2ит сЈеикзсћеп 1Јп<;етсМ. (Е1п1§е Ветегкипдеп гп Вп(1(1е8 АиГба1г §1е1сћеп Т11е18 1т ПегетћегћеЛ сИебег Мопа1бсћгЈ&)" од др. Херм. 3 о м е р м ај-е р а. Као што показује п сам натиис, расправа је полемичног характера и пишчеве папомене могу интересовати пајвшпе онога, коме су познати и предлози, које је Буде изнео у наведепој расправи.