Просветни гласник

22

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНДК

и учитељ треба да се раду.је, кад ученик уме и својим речима одговарати и њима исказати прави смисао онога, што се од њега тражи. Ученик тим тече самоиоуздање, које је од неоцењиве вредности, и што учитељ уме више да цени његову самосталнобт, тим ученик више цени и свога учитеља. Иначе и за питања вреди и с Формадне и с материјалне стране све оно што је напред речено. Учитељ треба да пази, да ни у иитању не чини насиље језику, што нажалост, бива врло често (Немања је био тада, где? Из тога се, шта, даје извести?) — Упитне речи уопште треба да дођу на нрво место у реченици, јер тиме не само да ученици одмах сазнају, да се ту од њих тражи некн одговор, него се уједно показује, и која се допуна тражи, и у ком правцу треба да је унрављено њихово мишљење. Иначе ученици, неприпремљени већ почетком реченице, могу битп изненађени упитном речи на крају њезином и за одговор неспремни. Исто је тако од велике важности пазити и на тон и нагласак, .јер је питање и тим одређено [Јесу ли Срби победили на Косову? (Или ко други?). Јесу ли Срби победили на Еосову ? (Или на ком другом месту?)]. Питања даље треба да су проста, некомпликована, једним питањем не тражити оно, што се не да обухватити једним одговором. Ученик у таким приликама често неКе знати, на који део питања треба нре да одговори, и то га може збунити и начинити његов одговор непоузданим. Истом у најстаријим разредима могу се тражити већи прегледи, једним опсежнијим питањем обухватити градиво за већи одговор или ставити у исти мах више иитања. Али ова питања морају онда бити тако логички везана. да потпомогну сређен одговор учеников. Да би пнтања одговарала овим захтевима, потребно је, да се избегавају глаголи, који су обично спона у реченици или траже за потпун појам какву било допуну (као што су н. пр. бити, учинити, моћи, доћи). Кад глаголи чине целину с допуном, онда треба да је и ова у питању, тако н. пр. у сталним и пословним изразима: радити коме о глави, плести седе, истерати мачку на оџак, ударити у плач итд. Ти се изрази не смеју раздвајати и сасвим би неуиутно било питати: 0 чему је он њему радио? Шта је она плела? Шта је он њему истерао? У шта је он ударио? итд. Ове су погрешке врло честе, јер питања без глагола нема, и пошто нам је стога глагод за свако питање потребан, најлакше је, послужити се најобичнијим глаголима или половним изразима. Једно је средство, да се учитељ увери, да ли је добро поставио нитање, ако ученик уме да га брзо и лако понови. Али ово средство, ако и може послужити учитељу врло често за контроловање самога себе (или и ученика, кад не пазе), не мора увек, а учитељ не треба да се њим служи у већој мери ни стога, што задржава наставу и од-