Просветни гласник

НАОТАВА И КУЛТУРА

149

отооњивом. Друго је подиитање: како је могућа и у ком смисду претпостапка спољнег света. Треће пак: пошто свет ван нас постоји онда је ли мог} 7 ће њега сазнати и изразити га у тачним научним судовима, или, другим речима, шта гарантује тачност научних судова Р Четврто је питање: како је могуће то сазнање спољних објеката? 1 Од овога не чине ни математичке дисциплпне изузетак. Јот Јум је показао јасно да објекти о којима је реч у математици нису дати у искуству из чега је он, као што је познато извео скептичке конзеквенце у односу на геомитрију 2 . Из овога се види да иитање: откуда је истинитост научних судова, важи за све Науке у истом смислу као и за ФилозоФију. * * * Попгго смо разумели у чему се састоји проблем Науке није нам тешто да увидимо шта треба да значи горе наведена реч о „банкротству Науке"; то је дозинка скептичара у Науци. Скетггицизам се састоји у тврђењу да разум одн. Наука није у сгању да доноси опште и извесне судове. Тако учи ]је Коу, (један Француски научар, о коме се Поенкаре на једном месту у своме делу„ 1/а та1еиг (1е 1а 8е1епсе" изражава као о научару који је на пољу математике показао велике пронадазачке способности) да научна Факта, а још више закони Науке, нису ништа друго до вештачки продукт научара; Наука, по њему, не може да нас учи никаквој истини: њена је корист само у томе што нам служи као путовођа у животу. Научне истине имају привидну извесност; оне су управо сасма произвољне конвенције и ништа више. Газум по овом научару не само што није у стању да испита стварност, већ он шта више унакажава стварност. Разум је карикатор стпарности: он унакази све што додирне. Ово скептичко схватање Науке данас је јако распростањено. И сам га Поенкаре дели до извесног степена. „Индукција у природним Наукама, вели он на једном месту, спо.јена је са једном принцицијелном неизвесношћу, која не постоји за методе математике. Она почива на веровању у један .свеошпти ред у космосу, Један ред који је изван нас 3 . Још је јасније Ноенкаре изразио своје гледиште у својој критици Те Иоу-овог номинализма. коју је он дао на крају свога поменутога дела „Га уа1еиг с1о 1а зспеисе*. Научне су истине, ве.ш ту Иоенкаре, заиста конвенције, али не сасма произвољне. Ми морамо да разликујемо научна правила од произвољних конвенција једне игре н. нр.

1 Види о томе Оз^аШ Ки1ре, ЕгкешЉшШеопе ии(1 Уа4игл-188епаоћа1{ ст. 8—12 2 Јите, Тгас*. ићег (1. теазсћИсће Ка1иг, ћегаиб ^едећеп уои Тћ. Б1ррк ст. 41—89. 3 Рошсаге, НуроЉеве ип(1 "\У188еп8сћаЛ.