Просветни гласник

148

просветни гдасник

може директно (чулнма) иди индиректно (инструментима) да опази. Па ипак је свакодневно и обично искусгво да судови донесени на основу чулног искуства ие морају бити тачни; чула нас варају, а обично је нравило мудрости, веди Декарт размишљајући о овом истом питању, да никад ономе не покдонимо потпуно сиоје новерење ко нас је ма и једанпут преварио 1 . Али, наставља Декарт, ако нас чула варају :?а даљне објекте, они то не логу чинити и за блиске. Да ја овде крај нећи седим и држим иарче хартије у руци н т. д., све је то иетина и чуда ме моја не могу у томе варати. Али, пита се Декарт даље, зар ја нисам прошле ноћи сањао исто ово што сада гдедам; н онда сам веровао у истинитост онога што гдедах као и сада, па ко ме онда може уверити да ја и сада не сањам?! Баш дакле и кад би објекти научног испитивања биди за раздику од објекта филозофског испитивања неносредно дати, то не би ни уколико гарантовадо истинитост научних судова о дотичним објектима, те би Наука ипак била проблем и то с обзиром на гштање у чему се састоји истинитост њених судова. Али осим тога нијс тсшко увидети да су научни објекти исто тако мадо дати чулима као што је то случај н са објектима ФидозоФије: тон н. пр. који ми чујемо није исто што и тренерење ваздуха о коме Наука говори; боје и свстлост које ми видимо не падају уједно са талаеањем етра о коме је у Науци реч: исто то важи и за небесна тела о којима се у Астрономији говори: сунце н. пр. о коме асгроном говори, са својом огромиом тсмнературом и неизмерним димензијама врдо мало дичи на ово наше мало сунашце о коме песници говоре. 'Го, дакде, што важи за удаљена небесна тела важи несумњиво и за бдиске објекте: ми онажамо номоћу наших чула само сдике предмета, а сами предмети о којима се Наука бави исто су тако соне стране чудног опажања, као што јс то случај и са објектима филозофског испитнвања 2 . Из овога се излагања види дакде да је н наука у исто.ч смисду као и ФидозоФија један пробдем, и то иитањ; којо сачнњава нроблематичност и Филозофије и Науке иознаго је аод именом ироблем саољнег света. Ово се нитање о егзистенцији спољнег свста може разложити у четири питања. Ирво од тих пигања гласи: да ли је уопште могуће нретноставити нешто реадно изван нас и ко.је ,је у својој егзистенцији независно од нас? Ово се нитањс мора одговоритп на сунрот суиротном консцијенцнјалистичком учењу, .јер нееумњиво леже у нашсм исвуетву Факта која нретпоставку спољних ствари чине. но-

1 К. Ве8саг-(:е8, Ве1гасћш1§еп и1)ег <Ие ОгшкПа^еп <1ег РћИозорћЈе. 1Ттуег8а1ВЉНоЉек. ЈГ° '2887. ст. 26—27.

2 Ово учење, да су неиосредио дати објекти ироете сдике ствари, а нс и само етвари, нико није тако исцрино и детаљно образдожио као Петронијевић у своме деду: Ргшгјрјен (1ег Ме4арћуа1к II. АћЉеПипЈЈ ст. I—65.