Просветни гласник

НАОТЛВА И КУЛТУРА

147

односе. Наш суд јесте мисаони израз стања ствари у самој аојави , у самом објекту мишљења, а да .је то могуће, нуакио јо да нам .је дотични објект дат ма на који начии у искуству. Међутии они објекти, о којима ми од ФилозоФије имамо да очекујемо тачне судове, не само да нису дати у искуству, већ и не могу то бити. Да ди постоји творац света или не, да ли постоји једна индивидуална бесмртна душа или не, да ли свет има иочетка у времену и краја у нростору и т. д., све су то, као што видимо, ствари које деже изваи граница нашега искуства, те према томе нам изгдеда и питање да ли је могуће да ми нагаим разумом дамо тачна одговора на горња питања т. ј. донесемо о горњим објектима истините судове, сасма разумљиво н оправдпо. У нитању дакле како је могуће донети тачне судове о објектима који леже изван искустпа (често се пута кажо ванчулним или надчулним објектима, и не без права пошто су, као што ћемо доцније видети, чула једини инструмент искуства) лежи проблематичпост ФилозоФије, а од одговора на то питање зависи могућност ФилозоФИЈе као Науке. На ово су иитање, као што ћемо видсти, давани разни одговорн, те су према томе давана и разна схватања Филозофије. Тако јена пример у том циљу, у циљу омогућавања сазнања (доношења тачних судова) трансцендентних (ванискуствених) објеката било постављено учење о увођеним идејама, које је читаоцу бар но борби познато, коју су Лок и Лаибниц по нстом нитању међу собом водили. Понгго ти објекти леже изван искуства, а ми ипак за њих знамо, то је, тако учаше Плато, морала наша душа да о њима стекне на неки начин искуство, и пошто то искуство није чулно, онда морамо претпоставити, да се дугаа наша пре овоземаљског живота налазила у свету ндеја, где је о њима стекла искуство и то нскуство остаје у Форми урођених идеја вечито у нама. Ово учење Платоново јесте од врло велике историске вредности ио проблемо Теорије Сазнања. У њему има порекл.о како рационалистичко учење психолошког априоритета, које је, као што ћемо видети, и на самога Канта имало утицаја, тако и мистичко учење о могућности апсолутног иекуства т. ј. учење о надчулном непосредном опажању ансолутнога, које учење и сам Вергзон у нарочитој Форми заступа, као што ћемо се одмах увериги. Да је ФнлозоФија ироблем јасно нам је као и то у чему се састји проблематичност Филозофнје. Међутим Наука изгледа не може да буде проблем бар не у иттом смислу у коме је то ФилозоФија: њени оОјекти чини нам се не леже с оне стране искусгва као што је то случај с објектима ФилозоФије. На нротив, опо о чему Наука говори изгледа иам да можо еваки да онази. Зар не говори астроном о небесним телима и њиховим путањама, физиолог о коптракцији мускула, о нервним надражајииа и секрецији жлезда, минералог о чврстим телима на земљиној кори и т. д. И све су то објекти које сваки изгледа