Просветни гласник

400

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Дала је зборник, каквога, до душе, није бидо у нашој књижевности, ади с тим уједно и књигу коју ни стотина људи неће узети у руке с искреним интересовањем. За исаитиваче Његошеве поезије уопште ова ће књига доћн као наручена, али она није за читање. Ствари без књижевне вредности, које нису биле на потпуној висини ни у доба свога постања, пре осамдесет година, не могу се ни данас без притворног одушевљења читати иоле у ширим круговима читалачким. А таких ствари има у овој књизи доста. Стога за ове песме не делим мишљење приређивачево, исказано у предговору, како је „баш сасвим згодно да оне уђу у издања Српске Ењижевне Задруге која се шире, као мало која друга наша књига, по дијеломе Српству". Јер, мало даље, и он вели како „треба признати' да „многе између овијех пјесама неће наћи правог одзива" код других већ само код људи који хоће песника .-„Горскога ЈЗијенца" да прате у свима менама његовим. А то, опет, упућује само на оне који критички проучавају његову поезију. Дакле, нити ј'е делокупан зборник „мањих" владичиних песама за издање Задругино, нити је за њена издања уопште овакав критички начин дриређивања. - Овим сам већ прешао на говор о томе како је сређена ова књига. Суд је лако изрећи јер је то посао човека — мајстора за приређивање критичких издања текстова. Задруга је правилима позвана да ириређује критичка издања старијих писаца. Ја ту одредбу њених статута добро знам, јер сам при прописивању њеном и сам суделовао. Али смем рећи да се ту и тада мислило на тачна издања дела која се и иначе радо читају. За тим, нико није могао замишљати ону врсту критичких издања у којој ће бити страна где је филолошког , библиограФијског и другог текста коментаторова више него слога ауторова! Решетар је овај посао урадио онако како се једино и могао критички урадити; он није крив што је иредмет његова рада захтевао толики критичко-коментаторски багаж. Кад је, пак, ствар урадио, изишло је да она — није за издања С. К. Задруге. Решетара је на тај посао позвала управа Задруге и њен тајник који је био иницијатор овога посла. Ба ако Његош не постане овом књигом нопуларнији, свакако кривица није до онога који ју је средио већ до оних који су је одредили за издање С. К. Задруге. Проба, која је раније чињена с издањем лирских песама С. Милутиновића, могла је по добијеним резултатима учинити управу Задруге смотренијом. После свега нека ми буду допуштене неке посебне напомене. Да је владичин „Пустињак цетињски" оно што је прво било названо „Глас каменштака" и да су од песама у њему „барем неке испјеване прије првога владичина пута у Русију" о чему се говори на IX стр, „Пописа" — казао сам ја већ раније у својој „Историји Српске и Хрватске Књижевности народнога језика" на стр. 230.