Просветни гласник

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

401

0 „Драгу Драговићу" имамо још и добро сведочанство Љ. II. Ненадовића, којим се утврђује оно што Лавров — стр. X— говори о томе. Једном реченицом Решетар доводи у сумњу веровање да у „Огледаду" има међу народним још и владичиних песама. Он, стр. XIV, вели: „Ја мислим да се тешко може казати које су међу овијем пјесмама владичине (ако их има!)..." Ја бих рекао: њих иоуздано има, али је мучно за сваку утврдити... У ствари и Решетар стоји на томе гледишту, јер, на истој страни, пристаје како „можебити да међу њима има и која његова". Својих разлога и доказа како у „Огледалу" има аовише владичиних творевина, не могу развијати овде, али то за сада бележим само као напомену да ће се позније „мање" песме владичине имати допунити и његовии песмама из „Огледала". Тако исто мислим да Милутиновићев „Раде Томов Његуш" у „Пјеванији" није друго лице већ владика, те се и песма коју Решетар за сада изоставља из „мањих пјесама" владичиних има накнадно унети у зборник његова рада. Разлози за то стоје у вези с онима о песмама из „Огледала", те о свему мора бити посебнога говора другом приликом. Такођер је из ове књиге Решетар изоставио песму „Вечерња молитва«, и ако се о њој до сада мислило да је владичина. Ово издање и има задаћу да прсчисти спорна питања, али ја држим да се и после Решетареве одлуке може о поменутој песми још говорити. Ево, пре свега, по чему се она до сада уносила у списак владичиних песама. Штампана је 1838 у Матичину Летопису без нотписа. Његош .ју је могао већ тада послати Матици, јер је у Л.етопису, годину дана раније, већ била штампана. под потписом, једна његова песма. Панчевачко је издање Његошевих дела приређивао Ђорђе Поповић Даничар, необично богат библиограФијским подацима старијега времена, који је многу сличну истину својим знањем и белешкама спасао од заборава. Он је и поменуту песму унео у то издање. Даље, кад је сређиван преглед садржине Летописа од почетка, онда је тај посао био поверен опет Поповићу, који је у Његошеве радове, штампане у Летопису, уврстио и ту песму. Ја сам га лично питао, по чему ради то, а он ми је одговорио: „По врло поузданој традицији у Матици: људи који су онда добро могли знати шта је чије у Летопису, и који су се о томе интересовали, казивали су ми, не једном, да је то Његошева песма... То се донекле види и на иесми, овако порушено.ј". На основу свега тога и ја сам у Годишњици Ник. Чупића XIX нотирао ту песму као владичипу. Решетар, не примајући је у зборник владичин, вели: „Што је та „традиција у Матици Српској" не знам..." Ето ја сам је сада саопштио, а могао сам то учинити и краћим путем, да сам био и за то објашњење упитан. Што, пак, „у пјесми нема ни једне особинг горског дијалекта", то ће бити због оне „порушености" с ко;